Naša književnost

РМ Рилке — | – ' 308

драга у па и онима, који је буду читали такорећи против струје. -Ти затиси, у које они полажу све своје растуће боли казују до које висине може да се уздигне блаженство, које би "се имало остварити с пуноћом самих тих снага.

Заиста, скривене љепоте ове чудновате књиге, ове чудновате прозе, тог дјела „свјесног култа самоће“, као. неки филозофски „баз Гјав ап чјећ“, трају одвојено и засебно од кратко-. трајног живота наштег; обасјавају епохе вјечним сјајем преживљујући хаосе и потресе — које човјек у глупости и живинској спакости својој неће и као да не може да мимоиђе — мирно, наднаравно мирно, свјесне своје снаге и вриједности: У каосу и највећим потресима човјека, умјетничко дјело је сно- које надмоћно стоји и чека освештење, чека онај најсветији час који ће неминовно доћи, кад ће испаћен, израњен поглед човјека опет _ бити сатнут на највеће своје. остварење: ка умјетничком дјелу.

Бескрајна разноликост његових тема, дубока полагана књижевна активност његова, сублимирала се, за прву његову фазу, у књизи „Сликовница“, књизи пјесама, која значи прекретницу у Рилкеовом стварању "тамо од невјештих почетака његових првих књита „Жртве Ларима“, „Адвент“, „Мени у славу“.

Пут Рилкеа, пут је сталнот сазријевања. Наивност његових тема из првих почетака кад је, примјерице, сувише рано -поку= шао нацртати лирским говором страхоте тридесетогодишњег рата, инспирисан Жаком Калоом, говором периферна израза који се ни по чему и никако не одваја, чак се и креће у областима већ _ давно израженим, давно фиксираним; али готово сви који су

" писали и третирали ову фазу Рилкеа и његова развитка, његова почетка, слажу се да и у најмањој и најбезначајнијој пјесми првог периода стварања има нешто специфично његово; назире се у тим првим пјесмама неминовно каснији језични и изражајни мајстор њемачког стиха, говора и форме. Та лирика почетака. заиста је помало банална, по структури више као неки благи одбљесак (малобројних) узора, све је то младеначки дојам, успомена и ситна, мала ретроспектива, све је далеко од онота што је каснијим књигама стварао. У присној склоности за заокруженим, у склоности за цикличним развојем темељне замисли („Ењита о сатима“, „Сонети Орфеју“, „Девињске елегије), у пиклусима најраније стваралачке фазе, указивао је већ на каснија остварења свога натпросјечног талента.

~“ Још 1896, у књизи „2 Кртве Ларима“, Рилке има пјесму „Из. дјетињства“, гдје је први пут покушао ући у,комплеке на чију је тему касније написао неколико савршених пјесама.

(0, дани љета тамо са „Голке“.. Х. ја дијете. — Пужу тихо

из виноточја звуци полке,

у сунцу се је звук зањихо

Оморике црне, ти стражари,