Naša književnost

Маргиналије + : —_ 393

без краја заиста, окупација је неизбежно један од фактора који у повести једног великог града играју улогу модељатора физиономије тога града. Град као што је Београд, један од оних чија се повест развија изузетно великом брзином, и чији је лик, дакле, био подложан чешћим метаморфозама, има у себи, у свом бићу, један елемент сталности, жилавости и животности, који му даје снагу и способност да одоли дубљем продирању, да се одупре коренитијем и трајнијем дејству мена и промена кроз које га носи брзи и бурни ток његове несталне повести. Неминовно је било да окупација својом гломазном и суровом руком, моделирајући физиономију Београда без обзира и без милости три и по године, изобличи лик нашег града, али је овоме тај елемент сталности и виталности омогућио да се одбрани од дубљет, трајнијег захвата тог изобличавања. Брже, још но што је, после ослобођења, рашчистио своје рушевине, Београд је стресао са свога лица онај нанос патње, зла и срама, ону отровну на= слату отуђења којом су га завојевачи и издајници, као прљавом, раздераном, монструозном образином покушали да дефигурирају. Моралне црте Београда могле су изгледати сасвим нејасне, и бити искривљене, или невидљиве под том отровном маском, али отров није продро, и кад је мора мрошла, трајнијег и дубљег трага оставила није. | |

Искушење, међутим, кроз које је имао да прође, да тако дуго, тако страховито дуго пролази Београд, из дана у дан и из ноћи у ноћ, искушење је било тако велико, и тако је велике; тако надљудске моћи хероизма и отпорности од сваког захтевало, — | а хероизам не може бити хлеб насушни и стални морални диа-. пазончитавог становништва једног града у току три и по године, — да не треба одвише строго судити извесна попуштања, извесна подлегања у држању Београда (уколико се сме говорити о држању једног града као целине) под окупацијом. У хроници Београда под хитлеровеком доминацијом, у једној објективној, свестраној хроници, не би могло да не буде, поред оних високих успона у добру и оних безданих пропадања у злу, поред омих момената у којима се страдање и жртва озарују бесмртним сја= јем самопрегоревања и свести, не би могло да не буде и страница онако мрачних и јадних као што их има, много, у горкој, разочараној књизи Баре Станковића.

Тиме не покушавам, с једне стране, да тражим оправдања за оне, једноставно речено, који се нису добро држали, ни с друге стране да ма и најмање умањим величину и значај акције или става оних који су се без колебања одупирали насиљу и, ла овај или на онај начин, борили се против поробљивача, и тако пр = тив самог робовања. Али окупација није, односно пије само једна драма у којој се сукобљавају поробљавање и слобода, насиље и отпор, туђини и родољуби, зло и добро. Окупација је једно стање које траје, једно трајање без облика и без