Naša književnost
468
Књижевност
Устрептала љубав, сјећање остаје, каденца тиха твога корака,
оток који нас је примио и тебе уграбио. Сада су киша и вјетар моји другови
и ноћ. И дугачка је ноћ.
Вјетар је море једно. Друго је море киша. Ноћ је и вјетар и киша и ова тјескоба.
ХХХх
Знам, знам: Картезијева приврженице, звјездоплава,
· Ти уживаш у сјенама. Зар не видиш колико има сјена2
Али како си неразложно, промјенљиво срце, на усидреном отоку, страхујеш од пучине
и ускраћујеш ми лет галебова.
Сад смо један сам, а сад двоје,
откинути,
пружени да се уграбимо ако попусте сјенег
О: пентапђрам ноћи удара
студена киша и куца на предмишичје срца. Али ти, моје Једро бијело, ти козлачево грожђе, коју је сјеверац језом прожима,
мјесечево перо слатко, без охолих обмана, гдје си:
Срце на врху усана
наднеси се летом галебова
у Нерејско море што се све више модри под луком обзора и на далекој
обали сиканској.
Узалуд! Узалуд!
На зачуђен прад слатко – пада ноћ с тоновима руже: чиста дјевојчица затворених трепавица.
Било је крило зоре.. Било је крило зоре које нас је саставило: у швојим очима моје небо. И одјездио сам облаке крилима сучелице сунцу: неисшражени бездани. Ах, жеђи апсолушнога! О моргано вјечносши!
Али прољеће је кренуло на непознаш пуш да распрши кринове и зтолубице: свој вијснац.