Naša pošta

235

слику свога оца, Цветка Ђорђевића, руковође телеграфа пожаревачког, који је у такој униформи сликан 2 маја 1961, дакле пре пуних 70 година, из које ће се најбоље видети каква је била ношња првих телеграфиста.

Униформа је била од фине, плаве чохе, затворене боје. Мундир дугачак, са седам позлаћених, пуних металних дугмета, са рељефом грба кнежевине Србије. Оковратник мундира био је од кадифе труло-вишњеве боје. За равлику од млађег телегр. особља, руковође су носиле преко целог оковратника, златом извезене церове гранчице са лишћем и жиром. То исто су имале једним делом и око обадва рукава. Око мундира је био опасан позлаћен кајас о који је висила дугачка сабља са позлаћеним кваснама. Панталоне су биле дугачке, чији су се крајеви наслањали на беле мамузе без зврчкова. Качкет је био руског типа, са малим црним сунцобраном, малим данцетом пи обручем од кадифе, такође труло-вишњеве боје...

»

Српски народ је са највећом радошћу поздравио први телеграф, као једну културно-саобраћајну установу. Када су среска места, шесдесетих и седамдесетих година прошлога столећа, добијала свој телеграф, народ је тога дана приређивао читаве свечаности. Та лепа слика остала ми је још и данас свежа у памети.

По министровој наредби, многе телеграфске станице у округу пожаревачком, отворио је мој отац. Приликом отварања станица, увек ме је отац водио собом, и тако ми се дала прилика да још као дететом видим, са каквом је радошћу народ прихватио установу телеграфа у својој средини.

Док је мој отац куцао прву депешу ив среског места за Београд, која је била објављена пуцњавом из прангија, дотле је народ, окупљен око телеграфа, у свечаном руху, пажљиво посматрао телеграфске стубове, жице и изолаторе, не би ли угледао ма шта било, што би оставило макар и најмањи траг од оне депеше која путује ва Београд онако чудном брзином.

У црквеној порти се пеку прасци и јагањци, а под вењаком, у дугачке редове седе пробране званице из целог среза, када се буде извршило свечано отварање првих депеша. Ту се пије и весели што је срез добио свој телеграф. И' падају здравице књазу и влади, што су томе срезу даровали тако лепу и корисну установу. Такве свечаности доприновиле ву, да наш свет буде упознат са новом установом, и да се њен значај подиже и популарише у народу...

ДИМ. Ц. ЂОРЂЕВИЋ