Naša pošta

:250

Оцењивање треба да има велику практичну вредност: оно ће послужити новом старешини за упознавање службеника, властима пак за подлогу његова кретања у служби. Једно и друго захтева да оцењивање буде јединствено и тачно.

Нови Ч. з. је одузео непосредно оцењивање старешинама и одредио, да то врше подручне комисије код обласних дирекција и самосталних управа. Старешинама је једино ставио у дужност, да предлажу тим ко"мисијама годишњу оцену као резултат старешинског извештаја, који се саставља двапут годишње.

Већ самим тим имало би бити загарантовано да ће оцењивање по новом закону бити од оне важности, како је истакнуто.

Старешина бележи своја опажања о појединим службенику двапут тодишње и тиме је умањена вероватност, да ће тренутно расположење старешине имати знатан утицај на те примедбе. А и период опажања је краћи, те је вероватније да ће иста бити тачнија.

Осим овога нови је закон знатно олакшао једнолично гледиште при оцењивању како старешинама, који су по томе подносили предлоге, тако и самој комисији тиме, што је изнео тачне дефиниције, ко је добар, ко врло добар и одличан, односно слаб.

Концентрација оцењивања свију службеника једне области пред "истом комисијом, имала је бити од најзнатније важности по једнолично оцењивање службеника, јер ће иста комисија имати свакако иста гледишта и исти метод при оцењивању свију. Нарочито пак дефинисањем «степена оцене требала је престати индивидуалност старешина да нгра било какву улогу. Уколико би се ипак старешина у томе намерно или ненамерно повео за својим осећајима, постојала је још могућност, да га на закон упозори подручна комисија, тражећи поближа обавештења за службенике, за које јој се учини, да су против закона предложени на бољу, односно лошију оцену. Ово право даје комисији први став 8 42 закона, према коме се оцењивање врши и на основу личног сазнања чланова комисије, а једнако се у 5 45 даје право врховној комисији да нареди дослеђење, а онда ће свакако подручна комисија имати право ислеђења. Ово је коначно и логично из целе основице на којој је оцењивање у новом закону изведено као и намера закона. Једнако и рок за

"оцењивање од два месеца даје довољно времена за потребна ислеђивања.

Тиме је, дакле, подручна комисија могла извршити своју регулаторну функцију и провести једнолично оцењивање на целом свом подручју и дати му ону вредност, коју би требало да има, а по новом закону и могло имати. -

Међутим, не знам, да ли је свугде постигнуто оно, што нови закон тражи и омогућује. Из некојих практичних случајева чак сам се уверио, да је оцењивање остало у суштини, као зшто је било им раније, а само се форма изменила. Поједини се старешина или уопште нису обазирали на јасне дефиниције појединих степена оцена, или пак рђаво тумачили сам закон. Неки је старешина духом закона оправдао свој поступак противан закону. Понајчешће су се делили одлични прегрштом, док је јасно, ла би тек ретки службеници могли бити одликовани овом оценом.

Много су овакови старешине допринели, да је опште оцењивање и овај пут промашило своју сврху. Највише је било случајева, где су се старешине распитивали о оцењивању међу собом. И ту се најчешће један повео за другим (нарочито ако се радило о другој грани службе) "не допуштајући да буду његови службеници гори од оних другога старешине. Овакови се предлози углавном пред подручним комисијама нису довољно филтрирали, а нарочито пе у смислу најважнијем: упоредбом „оцењивања службеника по јединицама. Ретке су у том смислу чињене азмене, а да је било каково ислеђивање по којем случају, није ми уопште познато. Комисије су се понајчешће граничиле на то, да одобре предлоге појединих старешина са свим слабим странама, које су ти предлози са„државали. И сврха оцењивања није дакако постигнута.