Naša pošta
12
Ови коњаници из далека причинили су му се као Арапи. Глава им је била везана белом марамом. У рукама су имали дуги корбач. Вањштина им је личила на турску. Коњаник напред водио је коња који је био натоварен кожном торбом, а други позади пуцкетао је дугим корбачем и ударао по коњима који су трчали пред њим. Један путник, Србин, упозорио је писца: „то су Татари“. Два коњаника приближавали су се гласном виком да им се скрене с пута. Србин путник објаснио му је да сваки путник мора „татарима“ скренути с пута, јер су то поштари. На истоку пише Урхази — поштанске момке зову „Татарима“ и редовито путују двојица са три коња, носе српску итурску пошту и иду са највећом брзином. Кад се на друму или у селу сретну са колима стално дају гласне знакове, да им се скрене с пута. Главу вежу белом марамом да се очувају од хладног зимског ветра. Особити призор пружају у великој даљини и на српским равницама изгледају као Бедуини на арапским пустињама. За време рата „Татари“ тако густо трче путевима да један другога сустижу.
Урхази примећује да у Србији нема поштанских кола као у Мађгрској или каруца као у Румунској, где кочијаши тако брзо терају да није редак случај да се кола преврну и путник са поломљеним ребрима остане на друму. На оваквим каруцама силовите кочијаше није могуће успут зауставити, тако брзо терају да путник, ако шта хоће, мора дати кочијашу знак пиштољем. Није ни то редак случај да румунске каруце стигну на поштанску станицу без путника, одакле друга каруца тера натраг да га потражи.
У Србији, пише Урхази, нема каруца. Путовати се може поштанским коњима, али седло мора путник прибавити сам, јер седло не дају никоме. Писац примећује да је „Татар“ службеник Падишахов и стоји под његовом заштитом и тешКо оном ко нападне татара који носи пошту. А ипак се деси, да. се на узаним горским путевима у густим шумама татарима изгуби траг да се касније нађе само кожната торба. Има их који се не боје ни Падишаха. Пред вуковима скуп„љеним у чопоре сломи се и његова моћ.
К.
ОДГОВОРНОСТ ДРЖ. СЛУЖБЕНИКА ГРАЂАНСКОГ РЕДА
ПОВОДОМ ЧЛАНКА Г. МИОДРАГА ТОДОРОВИЋА У „П. Т.ПРЕГЛЕДУ“ БР. 2.8,4, 5 и даље:
Под горњим насловом ставио је писац поменутог чланка себи у задатак да изнесе „теоријско образложење и гледиште нашег законодавства“ у питању одговорности државног службеника. Систему и начину, на који је писац ово опсежно питање обрадио не може се оспорити ни теоРријска ни практична вредност. Ради прегледнијег излагања цела је материја подељена у пет глава: 1) Појам и важност одговорности, врсте оджоворности и њихова правна природа; 2) О кривичној одговорности; 3) О