Naša stvarnost

98 NAŠA STVARNOST

gluvog, ludog, da ga neguje do smrti. Sav taj moral nalazi se pod još većom tiranijom, mišljenjem čaršije: „Šta će svet da rekne?” I naibogatije čorbadžiske kuće su pravi robovi čaršije. Stojan, adžiski sin, veli Koštani da će se ubiti: „Zato što te VOlim, a ne smem da te volim!”

U svemu tome haosu Boru je naročito interesovao problem fluida unutrašnjeg života, psihe i njene transformacije. Obično se do sada mislilo da se Bora bavio problemom nečiste krvi,

- jake strasti, velike. erotske čežnje, derta. Istina ie da mu je nečista krv bila samo materija, ali on je nju analizirao, da bi našao onai nevidljivi ali življi vitalni princip koji upravlja njome. Nije on ostao na slikanju izraza njenih vibracija. To bi bila i za njegovo vreme već zastarela umetnost. Bora se zagledao u ba•ruštinu nečiste krvi sasute iz svih otvorenih vena umornih i trulih rasa ı iz svih previranja socijalnih redova; ali nije bućkao po materiji, nije ispitivao njene sastoike i kvalitete; on se zagledao u onu finu paru kojia se diže sa te lokve, u one boje nemirnih nilansa koje protkivaju vazduh iznad nje, u reflekse nekih dalekih svetlosti koje na njenoi površini imaju zagonetni sjaj, slaj duboke mutnine.

Boru shvataju obično kao socijalnu figuru, pretstavnika klase u degeneraciji. To bi značilo suziti Borinu umetnost. Nisu njegove izrazite scene u razgovoru sa Markom, Sofkom, Tomčom, ma da i tu izbila demonska grimasa čoveka pečenog bolom. On je jedan od poslednjih izdanika svoje loze i sve sekrecije nečiste krvi njegovih predaka, skupljene u njemu, pretvaraju se u otrovni unutrašnji fluid, a odatle u demonska zračenja. Fatalno, već sam dodir sa njime donosi zlo. On i ne oseća da sve misli njegove služe stvaranju patnje drugome. Kao što Koštana ne može da se oslobodi pesme, tako on ne može da se spase svojih demonskih misli; one su njegova vitalna aktivnost. Tu se nečista krv istina nečisto manifestirala.

Ali slučai sa Markom i Sofkom je obrnut. Marko, sirovi seljak planinac, bogat, besan, pust, izgleda, na površini, samo prljava materija: pijenja po drumskim hanovima, osvete, surovost prema ženi kao prema životinji, strahopoštovanje prema zospodstvu efendi Mitinom i Sofkinom, lukava igra da isprosi Sofku za sina, ali da je dobije za sebe. Ali je nečista krv u nje' mu, u trenutku vrhovnog grča patnje, sagorela u nežnost. Pred

Sofkom je patološki blag i mek. On je osetio da je ova prozračna adžiska kći nedostupna, ne zato što on ne bi mogao da je uzme, već zato što on u dodiru sa njom, od same prve jeze, postaje drugi čovek. U nastupu bola — a on ga je tek tada osetio u svoi njegovoj neodoljivosti — on je pobegao u Tursku,. potukao se sa Arnautima, pao ranjen, ali je umro od svoje ruke: pokidao zavoje sa rana na trbuhu i izdahnuo u najvećim mukama.

Medjutm, Bora se nije toliko bavio ni Markom ni efendi