Naša stvarnost

106 NAŠA STVARNOST

Medjutim ništa netačnijeg nema od tvrdnje da su te posleratne književne borbe bili sukobi „starih? i „mladih”, sudari „Starog” i „novog”. Te borbe su bile dosta daleko od naših društvenih sukoba; borbe su imale pretežno formalni karakter i bile su prvenstveno odlek sličnih sukoba na Zapadu. Borbe izmedju mirne i spokoijne postojeće literature svih nijansi, od realizma do rafiniranog artizma, i mladih futurizma i ekspresionizma, novorodjenog dadaizma i nešto mladjeg nadrealizma, bile su u glavnom simptomi raspadanja evropske književnosti, i mada ie u tom raspadanju bilo klica naprednosti, ipak su sve te nove škole i sekte bile pre svega znaci sumraka jedne kulture. Nas su zapliusnule senke tog sumraka, zamračila su naša domaća zbivanja; naši pesnici su bili jedno vreme gluvi i slepi da išta čuju i vide oko sebe. Snažni borbeni val prvih poratnih godina je prošao a naši pesnici ga nisu skoro ni primetili. Nailazile se godine privremene stabilizacije i postepeno je ienjavala zakrvljenost izmedju „starih” i „mladih”, sve očiglednije se je pokazivalo. da! se tu nisu sudarili nikakvo . „slaro” i „nikakvo” „nOvOo”. već da su to bili trzaji nečega što se svakim danom sve više prevazilazili što više nije kadro da drži korak sa novom stvarnošću. Književna publika je sve manie nalazila u novim književnim stvaranjima ono što je nioj po diktatu novog vremena i novih uslova trebalo. Počelo lje da se nariče o krizi knjige, da se oplakuje naša kulturna zaostalost, htelo se je da se sva krivica prebaci na publiku, a zapravo je tek trebalo stvoriti jednu široku književnu publiku, a jedna ovakva književnost, razume se, nile mogla da je stvori.

U nedemokratskoj eri nenarodnih režima (general Živković, Jevtić, Srškić, Uzunovć) već je skoro i nestalo borbe izmedjju „starih? i „mladih”. Isčezava borba izmedju dve poetike i tašizam koji je za mnoge nečujno umarširao, već regrutuje i kod „starih” i kod „mladih” svoje književne najamnike. Već je za svakog nerealno i besmisleno grupisanje na „stare” i „mlade”. Naš književni kadar se cepa i jedni pristupaju reakciji, drugi demokratskom progresu; odlučnih i stidljivih ima i kod jednih i kod drugih.

Ne može više biti govora o indolenciji naše publike. Činjenica je da već postoje i da se nezadrživo i dalje širi jedna nova publika žudna da se upozna sa savremenim kulturnim tekovinama. Ta publika nije sastavljena iskliučivo od inteligencije, mada je inteligencija u njoj pretežna. Besmisleno je danas i pomisliti da radnik ne voli knjigu i da je ne traži. Sve su vidniji tragovi da i seliak želi da čita. Ali ta naša nova publika, čija je ogromna većina sastavljena od svih radnih slojeva, iziskuje ono što odgovara njenim težniama i njenim naporima. Razume se da je to jedna mlada i u glavnom neiskusna publika, ali baš radi niene mladosti i neiskusnosti treba za nju pisati i nju razvijati. Niena mladost i njena neiskusnost neće joj smetati i-ne smeta je — fo