Naša stvarnost

SOCIJALNA ROMANTIKA 1 ISTORIJSKA MASKERADA 99

načinio pobornikom ujedinjenja nemačkog naroda, takoreći kolegom Mazzinia i Garibaldija, istomišljenikom Heinea — či ji ne sasvim dobro prevedeni stihovi o Evropi koja se verila. sa mladim genijem Slobode svetle kao biser u celom ovom ko-' madu, a Lolu Montez, koja je na sceni jedna možda zavodljiva histerika, pretvorio u pobornicu naprednih ideja koja svoga već Cstarelog ljubavnika, kralja, mota oko prstiju i gura državne poslove u nekom revolucionarnom pravcu. Lola |e tobože idol napredne nemačke omladine, vaspitane idejama francuske revolucije i u ideologiji „Mlade Nemačke”; protiv nje, pa i protiv kralja i protiv onog studentskog udruženja naprednih omladinaca koje je stvoreno po intencijama i pod pokrovitelistvom Ludviga, diže se sveštenstvo j onaj reakcionarni sloj koji je izgubio političku prevlast, pa se odigrava čak i neka revolucija — koju vode nekoliko studenata potstaknutih od popova, nzkoliko bakala i piljarica koje su izdavale stan studentima, a koje su revoltirane zatvaranjem univerziteta — posle koje (a njen smisao mi ni po čemu be vidimo) Ludvig na navaljivanje sina Lujtpolda i rodjaka kneza od Altenberga, pristaje na pDopuštanje pred „pivarskim trgovcima” — i potpisuje akt o proterivanju svoje obožavane Lole, i iz plemenite uvidjavnosti predaje presto sinu.

Iz dosta zabavnih tipova (naročito burleskna figura barona Papenberga — Veličković), manje-više živih scena i dijaloga, tirada i monologa, kao ni iz uličnih Scena — ne vidi se istorijska istina ni smisao dogadjaja. Lola je prosto „opčinila” kralia, a napredna omladina, čiji pretstavnik student Zenger (Milošević) recituje Heineove stihove i moli pokrovitelja nove studentske organizacije — kralia — da pozove natrag Heinea, koji je u izgnanstvu, čudno zamišlia onu zoru ka kojoj teže, i zbog koje čak neki gube i život u majskoi pobuni, koja je ovde delo reakcionarnih elemenata.

„Pesnik na prestolu”, Ludvig, čijoj pesničkoj veličini pretstavnica naprednih ideja Lola peva svaki čas himne, nažalost ne može pozvati pesnika masa Heinea, koji ga ie doduše jednom nepravedno bocnuo ali mu to oprašta, jer bi to značilo izazvati Svetu alijansu — „čiji sam i ja član' — kaže rezignirano. A „pesnik na prestolu” neće rat.

Ma kako savesna bila igra Živanovića, negov krali je ličio na žovijalnu travestiju, kao što i čitava ova prividno istorijska drama liči na ne sasvim neduhovitu maskeradu. Lola Montez Urbanove deluje direktno na živce. Treba ipak priznati nešto. lako je sasvim mutna ona borba protiv „najvećeg društvenog zla” što je vodi Ludvig sa Lolom i naprednim imladincima, iako je istorijski sumnjivo da je čitav socijalni problem nemačkih država 1948 bio — kerikalizam, Manojović, koji je hteo da učini izvesne ustupke galeriji — samo ih nije dobro plasirao, dao je dva tipa prepredenih jezuita, u liku profesora Geresa i