Naša stvarnost

LJUDI U ŽIVI — ŽIVA U LJUDIMA 25

prestao da važi, i Španija je pokušala da vodi rudnik u sopstvenoj režiji, pri čemu su ubice i državni zločinci imali da pomognu kao besplatna radna snaga. Ali 1870 godine morala se dati engleskoj kući Rotschild hipoteka na Almaden i godišnia otplata od 32.000 boca žive, za sumu od 492 miliona peseta pozaimljenu državi.

Da bi se dostigla ovakva proizvodnja, otputovao ie direktor Josć de Monsterio u Srednju Evropu, studirao naimodernije rudarske uredjaje, kupio jednu Wattovu parnu mašinu i druge aparate. Potrebna količina je dobiiana, sa sporednim rezultatom, da su radništvo u rudniku otrovni gasovi upravo kosili.

Pred postrojenjem visokih peći skupiše se radnici i protestvovaše protivu ovog ubistva. Direktor Monasterio im se, zajedno sa svojim inženjerom Sebastianom Bucetom, usprotivio, i obojica su bili ubijeni. To jie bilo oko 18370, za vreme prve španske republike. Ni apsolutna kraljevina ne bi mogla da se jače osveti: na deset vešala dala ie Republika obesiti deset radnika iz Almadena.

Imena obešenih nisu poznata, nije poznat ni tačan datum O pobuni u Almadenu nema nijedne reči u istoriji Almadena, nijedne slike i nijedne uspomene u muzeju rudnika. Ni u španskoj enciklopediji, a ni u monografijama o sociialnim pokretima, ne nalazi se ništa o ovom! ustanku. A ipak je to bio ijedan jedinstveni juriš na mašine. On nije bio uperen protivu mašine kao nečega što otstranjuie sa radnog: mesta i oduzima kruh, bio le uperen protivu trovanja. Ovom jurišu nisu pale kao žrtve mašine, već dva čoveka koji su ih uveli, i desetorica onih koji su se branili protivu toga.

Radnici u Almadenu znaju o ovom dogadjaju isto onoliko malo kao i knjige. Ne živi više nijedan savremenik one pobune i onih pogublienia, možda i nijedan od sinova tih savremenika.

Ne dostiže se visoka starost u Almadenu.

IV

Pokazajući na ijednog starca, koji ie večerom prosiačio na Calle de Canaleias, reče moi pratilac: „Ovo ie brat jednog druga omladinca.”

Ne razumeh odmah. „Ti misliš valida, deda?”

„Ali ne. Tek mu je trideset godina.”

Pogledah ga, tog: starca, kome je trideset godina. Bez zubi, bez boje u licu, sta{lao je i pružao svoje ruke prema večernjem korzu na Calle da Canalejas. Zaista ruke koje su izazivale i zahtevale milosrdie! Liuliale su se besomučnom brzinom tamo amo, kao da ne pripadaju telu koje je umorno, kao mrtvo, bilo naslonjeno uza zid.

Ovakve tresavce i drhtavce — ne žrtve rata, već žrtve Žive — susreće čovek u ulici izmediu prizemnih golih kućeraka Al-