Naša stvarnost

LJUDI U ŽIVI — ŽIVA U LJUDIMA 23

Duboko ispod toga čuči živa, starija od ljudskog roda i brani se kao neki zmaj otrovnim frkanjem protivu nametljivaca. Oboje pobedjuju, oboje bivaju pobedjeni. Sa mnom putuju komadi metalnog tela zmaja, krvavi, plačući komadi, ispod mene umiru liudi od njegovog otrova.

Vazdušni put vodi preko jedne renesansne kapije ka postrojenju za destilaciiu. Iznad srednjeg luka izvajan je španski grb, ckružen lancem Zlatnog runa.

Stoj! Teturajući se zaustavliaju kolica, moja taman iznad vrha brežulika otpadaka. Vagoneti se izvrću, Yrudni kamen pada u avorište, putnik silazi peške niz obronak.

Radnici sredjuju blokove rumenice prema izdašnosti i tovare ih na dizalicu, koja ih sredjuje u gomilama. Kao siromašni važe komadi sa oko dva procenta, a bogati često 35 procenata. Jedan oc brežuliaka sastoji se iz raskomadanog ostatka iedne kuće, cigalja, starog kamenja, maltera, — razvaline srušenih komora za kondenzaciju. One su u toku svog rada usisale tolike atome žive i moraju sada sve to da vrate. Živa je dragocena materija, možda će jedanput doći i do eksploatisanja groblja, ako potrošnja to zaište . .

Jedna peć iz arapskog vremena Španije, jedan „bustamento”, ostavlien je ovde, kao i „xabacas”, okrugle posude za destilaciju iz gline, spojene u duge lance i u olucima položene jeone pored drugog. Ova antička sredstva proizvodnje samo pojačavaju monumentalno deistvo modernih.

Osam peći sa usipnim roštiliem stoje kao jedna serija od morskih nemani. Sve su istoga tipa, ali svaka nosi ime jednog od umrlih članova upravnog odbora ili direktora. Svaka peč uzima blokove sa drugim procentom i njeni konačni proizvodi prelaze u jedan bazen magazina žive koji pripada samo nioi.

Na jednoj pomičnoji traci dugoj osamdeset metara približuju se ruda i ugali i u pedeset i pet stepeni iakoj žari kazana topi se rumenica, raspliniuje se živa i beži — misli da beži.

Sivi i visoki kao stene stoje talasi postrojenja cevi u prirodi. Uspravno se penje u njima živa, koja je tako dugo bila vezana i sada se raduje što je vazdušasti agregat; onda se spušta niz idući zid stene dole, uspinje se opet gore, opet dole. Unaokolo postaje sve hladnije, bežeći elemenat se oseća sve teži, gubi svoje lebdenje i talasanie da bi, na kraju — tačno dve stotine metara |e prešao unutar kondenzacionih cevi, — umorno potekao u jedan od bazena.

Da, potekao. Postao je ono, što je: tekućina. Najteža od svih tekućina. Nadzornik na obali sedefastog jezera hoće to posetiocu i da dokaže. Stavlja jedan gvozdeni teg na površinu žive, komad od pet kilograma. Zatim te gordo pogleda; zaista, teg pliva kao hartija.