Naša stvarnost

ULOGA FAŠIZMA 43

nike. Od 1835 do 1929, uporedo sa porastom bede masa, nezaposlenosti — već pre krize —, snaga industriskop. mašinizma u celom svetu porasla je za 600 puta, i dostigla ciffu od 1500 miliona konjskih snaga. U vezi s tim Dutt citira Stuart Chase-a, koji je, u svojoi knjizi Machines and Men (1929), izržžunao da je „mehanička snaga čitavog sveta ravna mišićnoj snazi od 9 miliardi viška ljudi, ili bi bila jednaka snazi pet robova na svakog čoveka, ženu ili dete na zemlji.” Ovaj porast je zahvatio i poljoprivredu, i proizvodnju sirovina, doduše u manjoi meri nego industriju, ali u meri koja znatno nadmašuje porast naseljenosti. Tako izmediu 1913 i 1928, svetska cifra izvoza žitarica porasla le za 147%, a za isto vreme naseljenost je porasla za 11,6%. (Cit. P. D.). Time je valjda definitivno sahranjena stara teorija popa Malthus-a i njegovih modernih sledbenika o prenasleljenosti zemlje i potrebi ograničenja radjianja. Nasuprot njoj potvrdiuje se saznanje da „takozvana prenaseljenost (kao i istovremena „hiperprodukcija”) pretstavlja prenaselienost samo u odnosu na kapitalističke uslove proizvodnje”. (Str. 32.) Sam porast proizvodnje znatno je, medjutim, zaostao iza porasta proizvodne moći, to jest potenciala proizvodnih snaga, što znači da se, uopšte uzev, postojeće društveno uredjenje nije pokazalo sposobnim aa tai ogromni priliv snage organizira — kao što nije sposobno da uposli svu raspoloživu radnu snagu. Ovaj je rezultat postao naročito jasan izbijanjem svetske ekonomske krize 1929 godine, čiji se pravi smisao može shvatiti tek kada se ona stavi u svoj istoriski okvir, u opštu krzu koja je nastupila 1914 godine.

„Za moderne kapitaliste, ostvarenje ovog programa uništavanja robe i ograničenje proizvodnje usred bede, izgledaju kao prirodna i po sebi očevidna neophodnost”. (Str. 87.) Pristalice i izvršiOci ograničenia proizvodnje, nisu se, medjutim, zadržali na tome. Borba se prenela i protiv materialnih nosilaca proizvodnje, protiv mašina. „Kapitalisti su moderni luditi” (str. 90), oni postaliu pobornici rušenja mašina, prolivnici „preteranos” tehničkog usavršavanja, i „suviše plodnih” pronalazaka — kada iskorišćenje ovih materialnih i duhovnih snaga prestaje biti rentabilno, kada ove snage prerastaju okvir u kome su dotada funkcionisale. Karakteristično je da su, pored samih posednika mašina, u ovom „krstaškom ratu” počeli učesivovati u poslednie vreme i mnogi naučnici i stručnjaci; i ovde u zadocnjenju prema svojim filozofima. U izvesnim krugovima preporučuje se kao spasenje — pa u nekim delimično i sprovodi — povratak manueinom radu. U ovim nastojanjima, koja idu dotle da traže od mašina da miruju, a od ljudi da uspore i „neutrališu” rad svoga mozga, jasno izbijaju na videlo i rezultati i tenaence monopolističkog kapitalizma, koji su naročito naglašeni u fašističkim državama. Ovim tendencijama deluju nasuprot zahtevi i potrebe konkurencije, koiu je monopol samo pooštrio. Te težnje