Naša stvarnost

SOCIJALNA ROMANTIKA I ISTORIJSKA MASKERADA NA SCENI

„Pečalbari”, „balkanska drama s pevanjem” od Antonija Di. Panovića; „Opčinjeni krali”, „istoriski film” od Todora Manoilovića.

Skoro puna dvorana velikog pozorišta na devetoj pretistavi „Pečalbara” svedoči da publika zahvalno prima svaki dramski prikaz koji može da deluje na osećanja, koji ma i dotiče aktuelne probleme koji je muče, koji u sebi ima ma i zrnca elemenata iz dramatične društvene stvarnosti. Mladi dramatičar Diordiević-Panović je doduše iz stvarno dramatične društvene stvarnosti svoga kraja zahvatio samo neke isečke, odrazivši ih kroz dosta zbunjenu prizmu svoje psihe, i servirao ih u melodrama– tičnom obliku. Ali činjenica je da je drama izvršila jak utisak na publiku, rasplakala onu finiju u parteru, a izazvala iake emocije u onoj na galerijama. Izgleda da jedino pozorišna uprava ne uvidja da ne treba da traži „kasa-štike” po raznim ropotarnicama, nego da daje prikaze iz stvarnog života.

Pre tri godine Panović mi ie dao rukopis na čitanje. Tužio mi se da mu pozorišna uprava odugovlači, zabašuruje stvar, da izbegava da da odgovor, i da ima utisak da ona neće da iznese stvar na repertoar zato što joj je nepoželina tendencija komada, a i inače ga verovatno potcenjuje, kao običnog horistu u operskom ansamblu. Panović je mislio: ako njima nisam dobar sa svojom tendencijom, bar ća kod vas, „socijalnih”, naići na razumevanje. Moj odgovor je nažalost bio dosta nepovoljan, i razočarao {e mladog autora, koji je po dobrom običaju početnika bio dosta samopouzdan. Njegov komad, medjutim, stvarno ie odgovarao repertoaru beogradskog pozorišta. Komad je scenski dosta primitivan, ali malo preradjen, sa pevanjem, muzikom i baletom, taman je zgodan da zameni jedan od starijih komada iz narodnog života s pevanjem, njegova socijalna tendencija ie tolika da može da privuče publiku, ali i tolika da ne dolazi ni u kakvu koliziju sa onim shvatanjem koje reprezentuje i uprava Narodnog pozorišta.

„Pečalbari”, pisani specifičkim jezikom, obišli su sve pozornice Juga, primljeni sa velikim, razumljivim oduševljenjem. Tai autentični lokalni jezik (koji po mišljenju ljudi toga kraja nije našao vernu interpretaciju kod beogradskih glumaca), deluje velikom snagom i svežinom, a u kraju u kome se govori izaziva naročit efekat. Značai toga narečja u Panovićevoj drami o pečalbarima sličan je značaju starog kajkavskog hrvat-