Naša stvarnost

POSETA 73

bilo umorno. Gledala je sina i nakretala uho da bolje čuje njegov glas. A stari je, kao da je za ručkom sa koscima na livadi, natenane razvlačio:

—. ..a ja ti onda ne budem leni, nego naberem podosta metvice, pa je stucam. Trljao sam svaki dan ovu nogu. Sad bolova nema . . . A mati tvoja ne vidi u iglu udeti, pa veli: Da privijam i ja malo tucane metvice na vratne žile ne bi 1 bolje videla!

Starac se zasmeja. Videlo se da rado zbija šalu na staričin račun. I stara se nasmeši; zatim se stidliivo kao da još nikako ne ume da se snadje, diže i podje za snajom u kuhinju. Podigla je svoju korpu na sto i vadila poklone.

— Metnhi ovu kokoš na hladno. Jutros sam je zaklala i očistila. — Ona pruži pečenu kokoš snaji; ova je uze u ruke i stavi na sto. A stara, nagnuta nad korpom, nastavi: _

— Prestale su da nose, pa se ugojile. Samo salo! Žuti se kao dukat! Angelina baš jutros rano došla k meni pa ju je ona i pekla. A Angelina baš ume urediti kokoš!

Stara se okrenu Mari. Njeno zborano lice razli se u poverljiv izraz:

— Znaš, Angelina, moja starija snaja, radila je po gospodskim kućama, pa se naučila . . . Evo i jabuka, vidi kakve su! Slatke su, sve se tope! Samo, eto, slabo se drže, ali to ukvareno obreži nožem . . .Ovo parče pogače je ostalo. Umesila sam je jutros rano, za put.

Jednu jabuku pružila je Mari:

— Hvo i tebi. To su srčike, samo se ove godine slabo drže... A odakle si ti, devojko? i

— Maro, požurite sa kafom! . . . Mama, izvolite u trpezariju! Kad stara izidie, pokorna kao devojčica, iz kuhinje, gospodja reče Mari:

— Kokoš je za vas. Možete je odneti vašoj sestri.

Pre no što će gošća leći, Mara iu ie, po uputstvu, ponudila da se opere.

— Baš smo se kod kuće oprali! — A kad ie ugledala kadi do polovine napunjenu mlakom vodom, ona se detinje radosno zasmeja:

— Eh, to je dobro! Topla voda je i protiv rematizma i protiv drugih bolesti.

Raspetljavajući, lagano, kočke oko smežuranopg vrata, ona dodade poverljivo:

— Lako je u gradu biti čist!

Sutradan je stari seljak celo pre podne sedeo u „gospodinovoj sobi”. Na nogama je imao čiste sinovljeve čarape i papuče. Sedeo je za pisaćim stolom, gledao stoni kalendar sa advokatovim zabeleškama i naslonjena lakta na otškrinutu fijoku dugo gledao žutozelenu šumu i čistu, ispranu i kao peglom tukalupljenu seljačku kućicu. Prevrnuo je i neke hartije na stolu i