Naša stvarnost
OLUJA NAD ŽITIŠTEM 101
sve. Gospodin se digao u radoznaloj uzbuđenosti. Deset reprezenfativnih „rendera” na konjima, kojima se dičio grad Žitište, jurnulo je na igralište i stalo naokolo. Policajac je pred ložom viknuo kao da mu je to poslednji krik posle kojeg će onemeti:
„Prestolonaslednik je ubijen u Sarajevu!”
Tišina prekinuta galopom policajca i njegovom izbezumljenom rečenicom okamenila se u fešku moru.
„Živela sloboda!” ošinuo je jedan prigušen glas po svim zapanjenim svesfima. Taj glas je dolazio ni od kud, kao iz mase uopšte.
„To je strašno, fo je sfrašno!” zapljušlali su glasovi odjednom odasvud, ponavljajući grčevito fe reči, kao da fime hoće da kažu: mi ništa ne možemo, mi to nismo bfeli, mi nismo krivi!
Oči su se međusobno vrebale u nekoj zloj slutnji.
Gospodin u zvaničnoj loži sa svečanim pokretom ruke i pafetičnim glasom, kako je to Svetozar video i čuo glumce u „Hajduk Stanku”, izbaci u uskomešanu fišinu:
„Sunce se prekrilo crnim velom na ovaj jezivi događaj. Ali krivci će strašno ispaštafi! Krivce će kazniti Bog i naš uzvišeni car i kralj.”
Svetozar je pogledao u sunce — ono je bilo isto kao i pre. · Nije video crnog vela. Samo su policajci i žandarmi sa pejlovim perom za šeširom zacrnili vašarišfe i vikali hrtapavo: Razlaz! Marš!
Sa sedišta pored lože sa strogim gospodinom u franc-jozefu digao se, prebledeo, zbunjen, dežmekast gospodin crne masti, obrvaf, oštrih crta oko jakih usana nad kojima su se nadvili štucovani debeli brčići. Pružio mu je ruku i govorio nešto sagnuvši se, kao što je običaj kod izražavanja saučešća, ali kao da ni sam nije znao ne freba li gospodin komesar da ga odgurne rukom. Bio je to gradonačelnik Bajšanski. Drugi gradonačelnik Srbin uz Veselina Bogdanovića, za čije se ime vezuje modernizacija Žitišta. Došao je na fo mesto baš kao Srbin, kao oruđe vlade da veštom propagandom i šahovskim polezima održava ravnolfežu u fom konglomeralu nacionalnosti. Svefozar ga je viđao u svečanim prilikama, ispršenog, značajnog, reprezenfaltivnog u hohcilinderu i franc-jozefu. Sad kao da se nekako smežurao.
Dečko se pripio uplašeno uz rođake. Ali iza tog sfraha koji je prelazio na nj odasvud, osećao je uzbuđenje kao u bioskopu kad se u „Poslednjim danima Pompeja” ruše kuće od kartona i gore lufke ispunjene slamom.
Telka Makra je rekla prigušeno: Zlo će biti.
Žandarmi sa crnozelenim peflovim repovima uhvatili su i vezali mladoga učitelja koji je maločas koračao na čelu sokolske čele. Žandarmi su se rasfrčali po masi, gurajući se i udarajući. Masa se kofrljala panično. Poneko, prignječen, vikao je.
Il sveštenik sa žutom bradom bio je već vezan. Već je čitava grupa, vezana, slajala između žandarma. Gospođe su pokušavale da im priđu, pružajući ruke kao da pilaju: pa šta su oni krivi? Žan-