Naša stvarnost

OLUJA NAD ŽITIŠTEM 103

Deda, Andrejević, bio je toliko zamišljen, da nije ni obraćao pažnju na ovu diskusiju. Sračunavao je moguće posledice ovog događaja. Po oselljivom pulsu frgovine osećao je još od ranije da se nešo u polaji sprema na međunarodnoj pijaci. Razvlačeći lice u bolan osmeh, vrteo je glavom: „To je ludost, ludost, kažem ja vama. | ja sam Srbin, jesam, ali ovo, ne, ne, fo nije irebalo....” Dugo je još vrteo glavom i ponavljao fu misao. Svetozar je, gledajući ga sa fim bolno-nasmešenim licem koje kao da kaže „Oh, oh, oh, zašto pobogu niste mene slušali?!, čuo dedu kako svojim pomalo hrapavim glasom peva svoje omiljene pesme, uspomene na senfandrejsku mladosi, kojima je učio Svetozara kad su se večerom vraćali kući praznim ulicama posle zatvaranja dućana: „Rado ide Srbin u vojnike” i „Ja sam Srbin, srpski sin...”

Andrejević je, gunđajući s vremena na vreme, razmišljao kakve mogu bili posledice po radnju ako izbije raf. | zamišljao svoje prijatelje i poznanike iz Kasine, Mađare i Nemce, da li se među njima nešlo izmenilo?

Osećajući se omalovažen u ovoj sobi gde odrasli šapuću nešto o stvarima koje nemaju veze sa životom jednoga dečka, Svetozar je našao Miru u dnu dvorišta, kako se u sumraku, između krupnoga lišća bundeva i žbunja, igra lutaka u društvu malih ro-

đaka.

„Zašlo je ne razumem?” mislio je dok je učesivovao u igri devojaka. Setio se kad su u njihovom selu, Mariendorfu, ubili jednog momka u krčmi. Stari čika dokfor sa belom bradom, koji je ustvari bio ranije berberin pa je položio neki kurs, zavio mu je rane, ali uzalud. Ulica se uzbunila, ali ništa. A setio se i onog.visokog nafmurenog čoveka kojega su u selu svi zvali „AAOorder Karl”, za koga su pričali da je ubio svoga brafa radi imanja, ali da je uspeo da udesi slvar pa je oslobođen.

Ali zašto su hvatali čenderi one ljude na slefištu?

„Kraljevi i prestolonaslednici su eto drukčiji ljudi nego oslali”, govorio je Miri, kao da objašnjavajući njoj objašnjava sebi. „Samo zašto sad, kad su ga ubili, deda kaže: ludaci, zašto sad vode u zalivor ljude iz Žifišta, kad su oni fako daleko od Sarajeva?! Sarajevo! Zašto je popa Ignjatović šapulao nešto o Srbima i Sarajevu? Prestolonaslednika zacelo nisu ubili radi imanja. A mnogi kao da su se radovali kad su čuli vesf, iako su se uplašili?”

„Večččeraa!” odzvanjao je preko popločanog dvorišta glas sa vrala staklene verande. U sve gušćem mraku deca su došla na večeru, posadili su ih uz jedan mali sto, a odrasli su nervozno žvakali večeru i prežvakali svoje komenfare uz uzdisanja i vrlenje glavom.

Ceo grad je grozničavo plovio u noć na falasima prelećeg brujanja zvona...