Naša stvarnost

ODBRANA KULTURE U ŠPANIJI 63

mudrosti. Preko puta mene, na drugoj sfrani irga, vidim kako žene olfvaraju prozore. U jutarnjim haljinama, sa zategnufim crtama lica u oipornom blesku mladosti, lepe i umorne. Deca se već igraju na ivici frofoara, frgovački pomoćnici već podižu gvozdene roleine na radnjama ...

Oni koji su fe noći poginuli sigurno dovršavaju da se koče u slavu koji će sačuvati za večnost. Ranjenici se sigurno grče nad svojim ugroženim živolom, kao da bi hteli da ga spreče da ne pobegne. Živi ponovo nalaze svoje poslove i radosti i prevazilaze, jednom više, prostom igrom svakidašnjih sivari, očajanje koje se sigurno zakačilo za njihova srca. Ljudi se bore pod zemljom, na zemlji i na nebu. Ali Madrid i dalje živi u onoj odlučnoj bezbrižnosti, u onom preziru smiti i pafnje koji se može profumačihi jedino potpunom ljubavlju za životom.

Tvrdim da u Španiji nema više građanskog rafa. U sadašnjem času, čitava Španija se bori protiv rala i opire se ratu, kako spokojnim osmehom svojih devojaka i pesmama svoje dece, tako i naporom svoje vojske. Borba koja se nastavlja nije više borba između Španjolaca, to je borba Španije proliv rata koji je došao spolja, a fa je borba pre svega sloička afirmacija radosti i života.

...Rat pokušava da se probije kroz naš Zapad koga je, pre nekoliko godina, pokrio ruševinama i obavio crninom. Čifav napor naše misli, sve žlo smo smalrali kao naše najviše iskustvo, sve šlo se pokušalo poslednjih deveinaest godina, odjednom je porušeno ovom surovom činjenicom. Tolerira se rat u Španiji, a to je kao kad bi se toleriralo ubistvo u jednoj od ulica grada u kome živimo.

POVRATAK MEĐU LJUDE

Pre nego šlo završim, hteo bih da se okrenem ljudskim likovima, i da ponovo nađem njihove smehove i njihove suze.

Sećam se onog seocela, gde smo ručali, na nekoliko desetina kilomefara od Madrida, u almosferi koja je već bila fronfovska. Dok smo jeli, deca su došla da pevaju ispod naših prozora. Kristalni glasovi, divno složeni u zlafnoj svellosti, koja se i sama slagala sa bojom ambara i niskih kuća. Nikad nas radost Španije nije okružila sa foliko snage i naivne svežine. Sišli smo na frg da pomilujemo fa mlada lica. U fišini Španije, u svečanoj samoći, deca su pevala kao da su učesivovala na najlepšoj svefkovini svela. Nikada radost života nije bila tako očevidna za naša čula.

Ali, dok sam fražio senku pod drvećem, odjednom sam se našao usred grupe žena. Seljanke u crnim haljinama, iste kao seljanke iz mog kraja, tako malo tuđe da mi se činilo da sam ih nekada već video i da sada samo obnavljam staro poznansivo. One su me upiltale koja je moja zemlja. Odgovorio sam „Fraricuska”. Jedna od njih mi je Tada rekla: „Mi smo susedi, mi smo braća”. Osećao sam da je moj život više u pilanju nego šlo je bio, nekoliko sali ranije, u Valenciji, pod avionskim bombama. Rekao sam, pokazujući selo i polja koja ga hrane: „Da li je to vaš zavičaj? — Ne, odgovorile su mi one, mi smo iz Esframadure, iz Badahosa... muškarci...”. Jedna mlada devojka podigla je polako suknju, pokretom fako neophodnim, kao da je sama čednost pokrenula. Na obloj butini boje predela, boje polja, kuća i sunca, video sam fek zaraslu ranu...

Oko mene, na svima licima, fekle su suze, a plakao sam i ja, i ne pomišljajući da stavim svoje ruke ispred očiju. Andre CHAMSON