Naša stvarnost
ODBRANA KULTURE U ŠPANIJI 9}
stavljene od mešavine rasa i narodnosli (i u kojoj čak ima ljudi rođenih i u Španiji), ali čiji su sfručnjaci, po sopstvenom prizna= nju vođa, potomci onih koji su upravljali operacijama 1870 godine u Francuskoj, a neki, verovafno, i onih koji su, pre nepunih „dvadeset godina, u istoj Francuskoj, rušili katedrale i umetfnič'ka dela.
Šesnaestog novembra prošle godine, između sedam i osam časova uveče po svedočenju zamenika upravnika Prada, g. Šančes Konfion-a, muzej je izdržao napad iz vazduha. Nema razloga koji bi mogao opravdati, pa ni izviniti, fo varvarsko delo. Tu ne može bili reči o zabludi u cilju. Nikako, Među nezamenljivim javnim zgradama Madrida, koje se lako mogu lokalizovafi iz vazduha, jasno se ističe Muzej Prado svojim odvojenim položajem i svojim znacima za raspoznavanje. Pa zašto je onda napadnuf? Valjda su ovi idolopoklonici primenjivali isto ono apsurdno merilo kojim su unišlavali proizvode, da bi im fako održali cenu, ili pak da je podignu onim umelničkim delima koja su ostala u njihovim rukama.
Bez namere da fražimo objašnjenje postupku kome nedostaje svaka logička pretpostavka, želimo samo da ukažemo na činjenicu koja je prinudila vladu Republike da za naša umelnička dela fraži sklonište sigurnije nego što im je njihov vla-· stiti dom.
Prenesene su u Valenciju slike iz Madrida, a s njima i najdragocenije knjige Nacionalne biblioteke, čijim je prostorijama: isto fako ukazana naročita pažnja od sfrane pobunjeničkih tfopova. Upravo u jednom od poslednjih napada na Madrid, jedan fopovski mefak odrubio je glavu kipu Lope de Vega koja je' smešfena na pročelju Bibliofeke, na poslednjoj platformi njenog monumenftalnog slubišta. Glava autora „Fuenfeovehuna” među ruševinama koje leže pred vrafima Hrama Kulture — njezine kuće — bolno je svedočansivo i sfrašna oplužba profiv duha koji prožima drušivo koje nam pobunjenici hoće da namefnu!
Jedna grupa umeinika organizovala je u Madridu otprema– nje slika, pomognuta milicionarima i civilnim licima, a pod upra= vom profesora Škole za arhitekturu, g. Fernandesa Valbuena, čuvenog slikara i jednog od najplemenifijih ljudi koje sam ikada poznavao. Po naređenju Minislarstiva prosvele, u Valenciji smo' primili ova umefnička dela ja i sam polsekrefar tog Ministarstva, zajedno sa svima članovima Odbora za zašfitu umefničkog blaga koje smo fu zafekli.
Nisam plakao, kako je, po rečima Gonkura, plakao Reiset kad je ugledao u sanduku „Lepu baštovanku”; ali mogu fvrditi da me od svih bolnih utisaka koje je u meni izazvao ovaj raf — a njih ima mnogo — nijedan nije jače pofresao od onoga koji je na mene proizvelo primanje ovog zaloga. Gledajući kako se iz sanduka vade i proveravajući da li su prispeli nepovređeni: Filip IV, las Meninas i dva peizaža Vila Mediči od Velaskeza; Sireljanja u Monkloi, Mlekarica iz Bordoa i Tirana od Goje; sv.