Naša stvarnost

· NUŠIĆ ! RADNIČKA POZORNICA i

Jednom prilikom, u jednom dužem razgovoru pok. Nušić mi je između ostaloga rekao: „Ja sam zaista buržoa, po svome načinu živola, ali sam se uvek osećao kao revolucionarac, u odnosu prema današnjem drušivu”. | fada mi je bio izrazio želju, da dođe i održi jednu konferenciju na konceriu „Abraševića”, što sam ja rado prihvatio. Ali ga je u tome docnije bolest omela.

Naročilo je bio naklonjen prema „Abraševiću”, čiji je rad neobičnc cenio. To je uostalom najbolje poivrdio i jednim foplim pismom koje je u svoje vreme grupi „Abrašević” upufio, a u kome joj saopšlava: da izuzelno odobrava „Abraševiću” da može na svojoj pozornici prikazati njegov komad „Ožalošćena porodica”, koji je tada jedino i prvi pu? prikazivan u beogradskom Narodnom pozorištu, odričući se ujedno svake naknade za aulorsko pravo za sve njegove komade koje „Abrašević” bude izvodio. Zajedno sa pismom, poslao nam je i poslednji štampani primerak „Ožalošćene porodice”.

U ovom današnjem književnom mrivilu i opštoj litferarnoj ukočenosti, vrlo dugo će se osećali velika praznina na onom širokom prosloru književne delatnosti koju je doskora ispunjavao Branislav Nušić. A on je bio od onih relkih spisalelja, koji je još mogao da nas cduševi, razvedri i napred pokrene. Naročito, ponavljam, smrt Nušićeva preistavlja nenaknadiv gubilok za našu domaću dramsku pozorišnu umefnosi, u kojoj je on s punim pravom zauzimao prvo i najvidnije meslo.

Milorad BELIĆ

PRETSTAVMIK SRPSKOG DUHA

Branislav Nušić je bio — i lo će oslatfi — jedan od najsjajnijih preislavnika srpske kullure i srpskog duha, onoga duha čiji su razvoj i poslojanje danas najviše ugroženi i koji je u prošlosli, uvijek nemiran, izrazio sve ono šlo je vrijedno, veliko i nesebično u slobodarskim fežnjama srpskog naroda.

Milo MIKOLIĆ

NUŠIĆ KAO GOVORNIK

Pre mesec i po dana, na osnivačkoj skupštini Udruženja pisaca, naučnika i umelnika, čula sam prvi pu? govor Branislava Nušića. Na katedru popeo se suv, mršav slarčić, visoka čela, zakašljao se slabo, bolesnički. U iišini sale razlio se njegov još prilično snažan glas. Govorio je. Govorio o lome da naprelka nema bez slobode. Njegove slaračke grudi uslalasale su se željom za pobedu kullure, kuliure u službi čovečansiva.

Na mene je ostavilo dubok ulisak fo što je slari, bolešću izmoreni književnik, uz veliko fizičko naprezanje, došao da ofvori skup naučnika i pisaca i šlo se, iako star i fizički oronuo, mladalački saglasio s njima: demokratija je uslov za islinsk; kulfurni napredak.

Milka ŽICIMA

HRONIČAR JEDME SBEDINE

Bih (na raskršću dvaju ljudskih živofa) hroničar strasti jedne sredine, — ili diapazon kojim odzvanjaju osećaji i afekfi ljudi fe sredine, biti u toj sredini a islovremeno van nje za ono šlo je u njoj fipično (kao smešno,

PE AatNNANa