Naše otrovne zmije i biljke (sa gljivama)

2

сташлука ју надражи, и не помишљајући на зле последице, које га отуда могу снаћи; или поједе плод велебаља, мислећи на неку јагоду и томе подобно. С тога треба сваки пољопривредник да се из ближе упозна с нашим домаћим отровним змијама, биљкама и гљивама, па да и своје ближње с тим опасним створовима добро упозна, а у даним приликама да невољнику и у помоћ притече, бар дотле, док лекарска помоћ приспе. То исто треба да учине и каши свештеници и учитељи. У познавању тих опасних створова, требало би и у нашим сеоским школама обратити већу пажњу, но што се то данас чини, па ће одмах бити мање несрећних случајева, но-што их је данас. У Северној Америци, на пример, а наиме у областима Вирђинији, Каролини, Георгији, Кентуки, Алабами и Мисисипи, има свака основна школа змије своје околине у шпиритусу, а у неким школама има их и живих у стакленим сандуцима, и тако се деца упознавају сасвим у живој природи са овим опасним створовима, па их се у приликама боље и чувају, а познавање отровних биљака и гљива једнога краја, предаје се и изучава лети, у самој природи на пољу, и онда се за такову наставу може с пуним правом рећи, да је „очигледна и настава! Јер шта у том погледу и вреде при предавању само избелеле и нејасне слике, које се по школама налазе, а које често нису природи верно ни насликане? Реалне вредности у опште, а за сеоску депу на пб-се, ту заиста нема! И ми пољопривредници некако већу пажњу поклањамо у школи и радије слушамо о животињама и биљкама „прекоморским,“ ( него кад је реч о нашим домаћим, као да ми већ све, што око нас иде, лети гмиже и расти, врло добро познајемо у свима особи-