Naše otrovne zmije i biljke (sa gljivama)

30

6. хлорира (Chlorlire) и 7. фосфата. Ова је смеса у опште житка, провидна, жућкастозелена, лепљива течност, слична пљувачци, која кад се у чашу млаке воде саспе, одмах на днб пада, а после се раствори и воду мало замути. На до данас још наје сасвам поуздано, наје стварно доказано: која је управо та матераја, која ја тај саставна део у змијином отрову, која раствара крв у човеку, ила иначе од змије уједеном жаванчету топле крва, а проузрокујг смрт ; али Мачел , на основу својих испитивања тврди, да је свакојако она беланчевана, у напред наведеној смеси, најопаснији саставни део змијиног отрова, који управо трује. Змијин отров, и кад се сасвим осуши, задржава још за дуго своју паклену снагу. Тако је Лахман једну количину отрова од шаруље на једној стакленој плочи сасвим осушио тако, да га је могао у прах састругати; тај прах био је жућкаст. Лахман је тај прах овлажио, метнуо га на врх оштрог ножића и тако запарао у ногу једног пацова; дејство је истоветно било, као да је тога пацова жива шаруља ујела; пацов је липсао. Лахман је тако осушен отров и неколико месеца чувао, па га на исти начин на једном пацову опробао и дејство је било једно исто. Професор Мангила у Фиоренци, вели, да је добро очуван отров од камењарке и после 18 месеца потпуно одржао своју паклену, убитачну снагу. И код оних змија, које су дуже времена у шпиритусу стајале, задржава отров дуго још своју снагу. Тако прича Бренанг, да се један помоћник при петроградском зоолошком музеју, препарирајући једну отровну змију, која је већ дуже времена била у шпиритусу, само непажњом отровао и