Naši novi gradovi na jugu

ЂЕВЂЕЛИЈА.

Ђевђелија је од новијих вароши у Новој Србији. Железница је њу од села створила и подигла до вароши као и Митровицу и Урошевац на Косову. Судећи по имену, Њевђелија може бити да је каб село постојала и у Средњем Веку. Њено чудновато име несумњиво је што и гевгелаја, ђевђелпја, „дзевгелија“, „дзевгар“, „зевгелатија“, повељама наших владалаца, а значи чифт, пар волова, рало, ораћу земљу једне поролице. Веровзтно ту су и за наших владалаца били настањени сељани који су имали своје „ђевђелије“; овај назив облика својине земље остао је временом као име самога села, које ко зна како се звало у старо време. У повељи цара Душана, којом цар оснива свој манастир Св. Архангела Михаила и Гаврила, стоји: „село Србице са међами, и са правинами, и са уевђелијами“.

Поуздани спомени о Ђевђелији тек су из друге половине 19, века. 1863. год. Ђевђелија је бројала само 60 кућа, али је имала изглед варошки, чему су доприносиле највише нове велике свиларе, девет на броју. Већина тих свиалра припадала је једном трговцу из Солуна, Мноштво дудова око Ђевђелије показивало је јаку развијеност свиларске радиности у оно време. Свила се точила на прост начин, а извозила се и свилена чаура. У скоро се Ђевђелија, село кукушке казе, подигла и због железничке пруге и појачаног свиларства, па је 1886. год. проглашена за варош. Већ 1890. год. број становништва у Њевђелији подигао се на 4200. Становништво је било већином српско, а нешто мало било је Турака, Цинцара, Черкеза и Цинцара. Оно је повећано досељавањем сељана из околних села, нарочито из Мачукова, а неке су се куће доселиле из Дојрана и Велеса. Главно занимање становништва било је спремање