Naši novi gradovi na jugu

ДОЈРАН или ПОЛЕНИН.

На Дојранском Језеру развијен је нарочито рибарски занат. Како су то истакли Ј. Цвијић, В. Кнчов = И. Иванић, начин ловљења рибе на Дојранском језеру указује на велику старину тога заната и велику сличност на обичаје и навике, како- се то вршило чак у доба Херодота, јеш пре Христа. Међутим о Дојрану Средњега Века имамо само један спомен. У цркви Св. Илије у Дојрану има од 1362. год. натпис на гробу неке благородне девојке, кћери неког Михаила од старог царског рода. О Дојрану турскога времена први пружа неко обавештење Хап:-Калфа. Дојран је тада (17. век) као кадилук припадао Ћустендилу. Имао је малу чаршију и само једну џамију. Једап део вароши био је на самој обали језерској, те су т'ласи са језера запљускивати оближње куће. Хаџи Калфа назива ову нашу варош Дојраном, како га Турџи и данас зову. У турским катастарским књигама у Цариграду назван је „град Дојран на Топлицу“ (по речици Топлици, језерској притоци). Међутим наш га народ зове Поленин и Полин. Ово народно име Дојрана несумњиво је постало од грчке речи полис, град, варош, а тиме и само народно пме показује старину овога места.

Дојран је у 19. веку био прилична варош. Грк Николаиди (1859.) рачуна у њему 3500 становника, Хан 5500, Кичов: 5904 (1893 г.) и 6700 (1900 г.). Поред Срба било је у Дојрану доста Т“рака и нешто Цинцара, Јевреја и Цигана. Како је рибарство на језеру било веома развијено у Дојрану се на тргу могло наћи рибе у свако доба године. Крајем 19. века било је у Дојрану 250 кућа које су се искључиво рибарством бавиле и 40 трговачких кућа, које су рибу куповале и разносиле пе околним местима и градовима Николаиди чак зна да Дојранци хватају /— 5 врста риба, од којих најкрупније теже — 100 до 150 кгр.! У Ханово време у Дојрану је било развијено и свиларство, па је и ту било неколико предионица свиле.