Nedelja

Страна 2.

Врој 10.

Једно је несумњиво, да се Фанферло, тако звана „веверица", не боји свога принципала, као што назива свога старешину. Доказ је томе, што је он с уздигнутом главом пошао из гостионице код Арханђела. Но кад је стигао у монмартску улицу, где је господин Лекок становао, његова је храброст мало опала. Срце му закуца живље кад је ступио на праг куће, а на степеницама правио је неколико одмора. На грећем спрату је седео чувени полициски агент. Кад је Фанферло ступио пред његова врата, једва ли је имао већ и толико храбрости да закуца на врата. Слушкиња господина Лекока, некаква грдобна висока робиња, која му је била вернија и од пса, отвори му врата. — Ах, рече она, баш сте добро дошли, господине „Веверица", чека вас газда. Кад је Фанферло чуо то, био је готов да се врати натраг. Изненадило га је, што га чекају. Међу тим док се он мислио шта ће да ради, Жаниа га ухвати за руку и одведе у собу, рекав му: — - Шта сте се укипили овде? Пођите брже. ево газде у његовој канцеларији. На средини простране собе, која је по своме намештају изгледала у пола као соба научникова а у пола као соба глумчева, био је писаћи сто, за којим је седела она иста личност са златним наочарима, која је Просперу довикнула речи : „Само храбро!" То је био господин Лекок у својој званичној одећи. Кад је видео да је Фанферло ушао, мало подиже главу, остави за часак перо из руке и рече: — Ах, ту ли си једном. Но? је л да Бертомијева ствар не напредује? — Како! Зар ви знате ? муцаше Фанферло. — Знам, да си ствар у тој мери замрсио, да сад ни сам не умеш да се извијеш из ње. Теби је крај... — Али, господине принципале, за име света, ја... Лекок се диже и исправи. За тим поче ходати по соби, па онда стаде пред Фанферлом.

— Шта би ти рекао о таквом човеку, драга моја веверице, који злоупотребљава туђе поверење — рече Лекок подругљиво — који поверени му посао свршава само у оноликој мери, колико је довољно да истрага не пође правим путем већ странпутицом, који је толико неспретан, да својим радом не корисги ни правди ни оптуженику? Запрепашћени Фанферло трже се и коракну два три корака назад. — Ја бих за тога човека рекао, рекао... — Да је тај човек заслужио да га казне и истерају из службе, и у томе имаш право... У колико је мање поштована достојна дужност коју вршимо, у толико нам се ваља више трудити, да је с чашћу отправљамо. И ти си ту дужност издао! Ах, кукавна веверицо, дакле ти си частољубив па хоћеш да се пустоловином прославиш. Допустио си да се правосуђе заведе на странпутицу, И од пса мораш имати боље њушење, ако хоћеш без ловца да пођеш у лов. — Али, господине принципале, заклињем се... — Ћути,.. Или зар хоћеш дадокажеш да си казао истражном судији све, што си требао да кажеш ? Окани се узалудног посла. Док се противу благајника води истрага, ти шпијунишеш банкара, мотриш на њега, испитујеш га и ступаш у пријатељство с његовим собаром... Ама, да ли је одиста господин Лекок био љутит. Фанферло, који га је веома добро познивао, није ни сам био на чисто, шта је с његовим „принципалом." — Бар да си вешт, настављаше Лекок, али ти би желео да будеш мајстор, а ниси ни за шегрта. — Имате право, господине принципалу, одговори Фанферло са неком резигнацијом. Али шта да се ради у овако замршеном процесу, као што је овај, кад се не може наићи ни на најмању длачицу сумње? Господин Лекок слеже раменима. — Јадни човече, рече он. Знај дакле, да си онога дана, кад је крађа извршена и кад си с комесаром полициским отишао да учиниш извиђај, могао лепо пронаћи и дознати којим је кључем