Nedelja

Број 22.

Страна 11

среће са сенком својега оца, који му довикује: — Шта уради од себе несретни сине? С неким страхом је корачао по собама, у којима се родио и у којима су још његови дедови живели. Тек кад је понова изишао у башту осећао се као мало слободнији, тек је тада дануо душом. Поче размишљати о узроку свога доласка у Кламеран, па се окрете Јосифу. — Али је непаметан био тај Сен Жан, пустио је да пропадне сав намештај, а могао га је лепо употребити за се. Сад је све гтропало. — Мој отац не би се нипошто дотакао туђих ствари, осим ако би му се то нарочито дозволило, одговори Јосиф. — То је лудо радио. Ако се убрзо не нађе купац и сам ће замак пропасти, управ онако као и намештај. Немам средства да га обновим, боље је дакле, да га продам. Сад бих још и могао добити коју пару з-а њ ; а временом ко зна шта би још постало од ових рушевина. Најбол^е је да га продам док има бар неке вредности. Јосиф је сматрао да је и сама та помисао грешна, али није имао довољно храбрости да то и на глас искаже, као што би то његов отац у сличној прилици урадио без икаквог устезања. — А да лп ћете моћи наћи купца у овим садашњпм тешким прилпкама? за пита Јосиф. — И мени самом то задаје највише бриге. — Па оно знате, рече Јосиф, то ће највише зависити од тога, пошто будете ценили замак. Знам једнога човека у овој околини, који би радо купио замак само кад не би био скуп. — А ко је тај? — То је некакав Фужеру, који живи с оне стране Роне. Пре двадесет година дошао је и оженио се једном служавком покојне грофице Ла Верберијеве. Ви ћете се, господине маркиже. сећати без сумње те девојке, то је некаква Мијона. Луј се није могао присетити тога имена. — Кад бих могао говорити с тим човеком ? запита.

— Још данас, кад бисте га потражили у његовом стану. —• Дела душе ти, одведи ме до њега, нужно ми је да се нађем с њиме. Господин Фужеру био је омален човек, риђе браде и немирних лукавих очију. Погодише се брзо. Фужеру се обвезао да плати у готовом 5280 динара, а намештај да уступи Јосифу. Господин Фужеру изиђе из собе да донесе стакло вина. Одмах чим се зоклопише врата за њим диже се са столице она постарија жена, коју је Фужеру преставио као своју, која је до тога часа, истина с великим узбуђењем, али ипак привидно доста мирно слушала говор маркижев. То је била Мијона, некадашња служавка у кући Верберијевих. Само што на њој није остало ни трага од оне лепоте, којом се још пре неколико година могла поносити. Она приђе ближе маркизу, па му рече гласом уздрхталим: — Господине маркиже. потребно је да говорим с вама без икаквих сведока. — Зар са мном, моја добра госпођо? — Да о вама. Морам вам саопштити једну тајну. Чим се смркне дођите под онај велики орах... тамо ћу вам казати све. Опет седе на своје место, а мало за тим уђе у собу и њен муж. Кад је вино попивено у здравље маркижево, овај се опрости и упуги натраг. — До ђавола, шта ли то има да ми саопшти она матора вештица? Радозналост није дала мировати Лују. Око шест часова био је већ под ораховим дрветом. Мијона је већ ишчекивала на њ. — Дакле дођосте ипак, господине маркиже, а ја сам се већ била поплашила да нећете доћи. — Е па сад кажите ми, добра жено, шта имате да ми саопштите. — О, да знате како је то важно, господине маркиже,.. али пре свега реците ми добисте ли каква гласа од вашега брата? Луј је готово хтео веровати да је ова жена полудела, кад му такво лудо питање ставља. — Па ви знате да се мој брат удавио у Рону.