Nedelja

Страна 1б.

Врој 23.

„Шта, шта — ви знате?" „Добар ађутант зна све, пуковниче. Питате, како судим о таквој жени. Убеђен сам, да из пукога каћиперства, означава доба старости, само да бисте признали, да сте спрам ње стар и да бисте јој рекли, како је млада. Верујте, разлика би година одмах била потрвена, кад би то од вас чула. Ничег другог ту нема. Сигуран сам, да сад жали своје речи „Мислите ?" „Извесно, пуковниче. Свагда сте је веома интересовали „Хм", одобри Наумов и заљубљено, мимо воље упреде брк. „Па ипак не могу је питати, да ли се предомислила?" „То ннје ни потребно. Напротив. Посетићете је и рећи јој: Евгенијо, долазим да се оправдам. Премишљао сам о вашим речима и разлици година па сам нашао, да је заиста велика. Спрам мене сте заиста веома млада, али баш та ваша младост и лепота засенули су ме тако, да сам потпуно заборавио на своје доба те сам вам учинио ону понуду. Опростите — сматрао сам ово правдање за своју дужност!" То јој реците, тиме нећете себи нахудити и видећете већ, какво ће дејство те речи на њу учинити". Пред подне беше пуковник Наумов поново пријављен го снођи Евгенији. Би за тренутак уведен. Прими га веома љубазно, у раскошној домаћој тоалети. „Седите, мили пријатељу, које ми добро доносите?" Мили пријатељу! И које добро! — тај је ађутант ипак имао право, да она већ жали своје речи. Искашља се. седе и несигурно поче, во савету ађутанта.. Евгенија га је испрва гледала зачуђено, за тим жалостивно. А кад доврши и хтеде устати, задржа га нежно на столици. „Господине пуковниче, било би ми веома жао, кад бисмо се тако разишли. Ипак, стари смо познаници" — на реч „стари" нарочито удари гласом — „и заиста, изненадило ме је веома, да су вас моје речи о разлици доба тако коснуле. После вашег наглог одласка сам о томе размишљала и признајем, да сам, ма и у најбољем смислу, учинила и поступила без такта..." „Ох, молим..." „Да, друкчије није било, пошто сам смела с ума, да истичући разлику старости између две особе, свакако се истиче старост једне. И рекла сам себи : Тако се не сме посматрати. Дужност налаже рећи: Пуковнику Наумову има педесет и неколико година... а то је код

човека најкрасније доба. Мени је тридесет година, дакле|код удовице је то такође најкрасније доба. Дакле, обоје смо у најкраснијем добу, зар нје тако?" „Заиста... — али —" „Ох, никаква али, мили пријатељу. Знам шта хоћете да кажете: Зашто сам онда истицала диференцију наших година — Опростите." рече уз каћиперан осмех „али шта бисте као војник учинили, кад би когод на вас пуцао? Да ли бисте без речи утекли?" У НаумоваЈузавре војничка крв. Без речи дотаче сабљу: „Части ми не бих бегао...." „Видите... а ви после једног „ћорфишека место напада одмах отступате. Зар то није била тактична грешка? Зар не мислите, да сте моју напомену о разлици доба требали с места демантовати?" Наумов појми! Гле, како је и при свој својој одлучности био несмелица. Шта ли би на његову месту већ давно учинио ађутант Илић! Поскочи, приђе ближе Евгенији и пружајући јој обе руке, рече: „Да, драга пријатељице, имате право. Била је то с моје стране груба погрешка тактике. Одустао сам од облетања тврђаве, место да сам тре нутно извршио јуриш; али погрешка се још даје поправити. Ура, војници!" И загрли Евгенију у своје гвоздено наручје тако снажно и љубљаше је тако истрајно, да кад је на послетку пусти, она дубоко издахну, намештајући поремећену косу: „Ах — то је био ипак савршен демант". Мил. Ђ. Бугарски

РАЗЛИЧНОСТИ Чудновате опкладе. — Енглеска и Америка су отаџбина опклада. Нарочито је Енглез расположен свакад да се клади. Не пропушта ни једну прилику само ако може доћи до опкладе. Деси се на пр. да негде на улици нађу и подигну са земље некога самртно рањенога човека. Енглези, који се искупе око рањеника, готови су да се опкладе на то. да ли ће рањеник живет још 24 сата, или неће. Дешава се, да се они, који су се опкладили на то, да ће рањеник умрети пре 24 сата, буне против тога, што су дошли спасиоци и лекари, да укажу помоћ рањеноме. Дешава се често, да неко падне у Темзу и да виче за помоћ. Они што се шећу обалом, одмах су готови да се опкладе: да ли ће дављеник да се удави или

Глиша А.раницкн Власуљар Краљ. Срп. Нар. Позоришта од 1878. до данас (О 40-тогодишН ј ИЦи Нар. Позоришта)