Nedelja

Број 7

Страна 107

разуман и просвећен Свет у туђини, и колико на тај начин сачува свога здравља и своје снаге. Из „Женског Света" п-р ЈЛ. Јовановић 5 атут ПОЗОРИШТЕ „0 Р /I И Ћ" — Едмон Роетан (наставак) Прелазимо преко г. Бековића као Промеша зато, што је улога сама по себи епизодна и ако пријатна и лепо изведена. Г.ЈПавић има

довољно слободе, емадије, али и неколико сувишних мимичких покрета. Гестови доста коректни. (Осим г. Павића од млађих се није више нико јако истакао.) То су учинилеидоста епизодне улоге. Тако смо свршили мушким особљем, и прелазимо на даме. Г-ђа Паранос је била просечно добра, и да је у четвртом чину била мало више отменопикантна, да је у тоалети била финија, пожњела би већи успех. Овако је на више места, била обична. Г-ђа Харитоновићка (Тереза) је врло мало створила у својој иначе малој али љупкој улози. Камарота, коју је играла г-ђа Спасићка, одскакала је од осталих својом приличном потпуношћу. Нарочито је била добра у првом и петом чину. Фани је била малерозна.

Њу је г-ђа Арсеновићка играла у првом чину у некој ужасној тоалети. Она мора бити и финија, и отменија, да би чинила утисак праве пријатељице војводине, а не утисак лептирасте певачице. Надвојвоткиња се приметила само зато, што је њу играла г-ђа Таборска. Епизодна улога, коју иначе не бисмо поменули, но то чинимо из поштовања према уметници. Овим завршавамо приказ, с уверењем, да ће се публика још дуго задовољавати таквим извођењем комада. & На растанку овим приказом, желимо да ,,Орлић" и даље задовољава нашу публику да је заноси својом појезијом и драмским склопом, желимо, да остане у најлепшој успомени та трагедија, о чијем је главном јунаку рекао Хајнрих Хајне. „Не може се описати утисак који је произвела смрт младога Наполеона... ја сам гледао како су републиканци пл а кали." И за кога је Едмон Ростан, посвећујући своме сину"Морису и дедиМорису ово дело испевао ову чаробну и тужну строфу, Боже!... ово дело моје Не напада, нити хвали. Детенцета бедног то је Повељице свезак мали. У исто време, желимо да после „Орлића" што скорије видимо ако не „Самарјанку са своје неизводљивости због главног лица Фо тине (на нашој позорници), и немогућности да се фини стихови ако не целог дела а оно фо» тининих песама фино преведу, без којих цело дело губи сву своју драж, ако не Га Рлпсеззе 1оЈп1а1пе, ако не Певца, »но бар ,,Сирана од Бержера", кога би фино играо или п Руцовић или г. Гавриловић, обојица с успехом пуним и сјајним. Ми се надамо.