Nedelja

Број 13

Страна 235

Што живљаху са сваким минутом, Ко цвет вечит у своме мирису. Једне ноћи, при плавом сутону, Смрт наиђе и рашири крила Над том земљом, и опет утону У пределе непознатих вила. И утону. Али одмах по том, У тој земљи, где цветаху врти И лепота с вечитим животом, Појави се први облик смрти. Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Леп и мио, као башта крина. Тада беше наслонила главу На узглавље од плавих цветова: Ноћ желела за вечиту Јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом. Ал' смрт дође, лак долазак њени Осетише редом сви спавачи, И усташе. Небо се промени, Плаво небо тад се наоблачи. Сви стадоше покривени тамом Код постеље, око њеног гнедза, И дисаху у ћутању самом, Док на небу не изнђе звезда. Прву таму, прву помрчину, Ова звезда полако расклони И са места ону густу тмину, Где је она, где бејаху они. И кад звезда ова се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из првог пораза Прву звезду сузом поздравише.

Већ се губи жуто лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари. И док земља мирно прима цвеће, Као ваздух умрле цвркуте Моја мисо лагано се креће, ^Кроз гробове у мртве минуте. Бјз. ПРЕД РАЈСКИМ ВРАТИМА ПРИЧА Дан. Дарка ЈГребео Сш. Л .ј?.

Душа госпође баронице растала се са земљом..., Исповеђена, причешћена и покропљена светом водицом јавила се на прагу рајских врата, Гс тврдом вером у чистоту своју и с чврстим поуздањем, да се на њу ишчекује у ра ју. Душа госпође баронице чисто се изненадила, ппо јој није послат у сретање дежурни серафим кључар! Свети Петар кад је чуо куцање на вратима, отворио је прозорчг и промолио своју главу бронзане боје с великом проседом брадом. — Ко си ти и шта хоћеш? запита доста осорљиво. — Ја сам бароница Аргфељска, рођена Турд' Амбре, одговори бароница готово увређена тим питањем. За тим додаде с достојанством: — Молим да ме пустите у рај. Чудно ми је што морам овде пред вратима да чекам тако дуго, — О, о! рече свети Петар, промолив главу још више; а чему се то чудиш милостива госпођо!,.. Зар ти мислиш да се овзмо улази као у академију наука?... Овде се траже заслуге и оправдани захтеви, моја лепа госпођо; Имаш ли ти таквих права? — Ја сам вам већједном рекла своје име и своје титуле! одговори нестрпљива душа госпође баронице, не могав