Niz vodu

СМЕДЕРЕВО 17 НЕ а

недавном челичном вихору, неприступачно је и заклоњено многим редовима железничких колосека, прекриљених поломљеним вагонима који чекају да оду у оближњу фабрику. Та хрпа старог гвожђа, изобличеног, измученог, зарђалог; искидане, исцепане и загореле дрвенарије, расходованих локомотива, поломљених врата и полупаних прозора, испроваљиваних седишта... све што је железничког квара, олупина судара, путничког вандалства и службеничког нехата, све се то сручило на лице последњег владара и браниоца последње стопе старе Српске Државе!

Спремивши своје удице и завитлавши струну, Марко опази на обали таблу на којој писаше да је опасно по живот туда пролазити. И заиста, ту се градски зид, управо онај са лепим прозорима на сводове, нагнуо над Дунавом. Посматрајући претњу тих висећих опека и камења свечане дворане Деспота Ђурђа, Марко рече извлачећи бачени струк:

=— Боље је да се удаљимо одавде.

— Како хоћеш, одврати Андреја, али ћеш признати да не би била обична смрт погинути од овог камења коме је пре пет векова дала убилачку моћ мишица народна.

— Само не видим зашто би на нас пала освета

— Тако некад освета дуго тиња; не бирајући своје жртве, главно јој је да се задовољи.

— Тим пре удаљимо се одавде.

Низ воду у 2