Niz vodu

ГОСПОЂИН ВИР 87

лепоме. Све су жене на исти начин лепе, док је свака на свој начин ружна... Наука, вели се, тражи истину. Нема сумње да је тако, али ни лепота није страна њеним настојањима. Јер шта је оно тражење по сваку цену природних закона, општих, простих, великих, него естетски захтев нашега духа да у природи нађе ред, симетрију, архитектуру. Не намећу се закони у науци тако неодољиво као што се обично мисли. Треба веровати у неминовност тих закона, треба дати изузецима њихов део, да би се закони пронашли. Закони су мучни и често непостојани производи нашег духа; они у њему несумњиво више постоје него изван њега. У уметности као и у науци тражимо оно што годи нашем духу. Али ипак ми изгледа да наука и уметност иду путевима сасвим различним. Науку могу замислити да иде увек напред. Њен пут је права линија, широка река, на којој, истина, има вртлога и вирова, али која иде напред и никад се не враћа где је једном прошла. Ток науке личи на рудну жицу чијим трагом иде мучни напор рудара. Кад ће је откопати и колико, то не знамо, али она је ту, постоји под земљом. Уметност је нешто сасвим друго. Сва је њена будућност у нама, зависи од тога шта ћемо ми једног дана сматрати уметношћу. Пре сто година нико не би могао поверовати да ће бити уметност оно што је за нас данас њен најјаснији израз. Исто то важи и за уметност будућности, Није то неко неразумевање ни упорност према новоме, већ је то тако зато што се људски дух мења и подешава и што нико не зна какав ће сутра бити.