Nova Evropa

коју кажу да је сликао да Винчи, у што не верујем, и »Три Грације«, које је заиста пртао Рафајило, и које ћу, знам, видети у Сијени. У једној малој дворани видео сам 40 минијатура Фукеових. Не, нису претерали. Колорит је можда научен од Талијана, има и шпанског у њему, али су конструкције чврсто француске, пуно премишљања, хладног разума, и већ се ту види линија на којој после стоје Шусен, Енгр, али овај са грчким у себи, Делакроа, и после Сезан, нако он изгледа без традиција. Све је то данас, код кубиста, опет дотерано до анализе, до растварања, Дуго сам гледао. Пусена, који је у Шантилију јачи него у Лувру. Они сваког очарају и наговоре. Ипак, мало су претерали, Знају све то већ у ренесанси где је и он учио. Зашто га правити генијем; Једино се може рећи, да је он све то преместио из Италије у Француску, али то није тако важно. Чар, коју он толико има за наше доба. зато је толика што има толико интелекта, ако то, каткад, значи конструкцију. Боја, радост, па и композиција, ренесансна, је.

Одсудне изложбе, међутим, биле су Сезанова и Реноарова, а сад, маја, Енгрова.

Та три синтетичара, — кажу да је и Реноар то, — дижу се још увек, као резултати између романтика, импресијониста и т. д. Све баш није јасно. Делакроа, који је бар скоро све знао што приписују Енгру, данас стоји иза њега. А Мане је постао другоразредан. Ја бих ту, међу узроцима зато, пакосно, узео и овај: да данас Америка може изложити бољу колекцију њихових модерних, него они сами. =

(еванове изложбе, још увек, немају непролазну моћ оних лепих ствари о којима, се више не говори. Још увек се о њему пишу лудости. Један од оних који су ту много скривили, »песник« Јоахим Гаске, хвала богу, не може више много да му шкоди, јер је баш данас, сахрањен, Он је написао читаве књиге о Сезану и о Реноару. (Све о њиховим теоријама. Кад пише о Севану, одушевљава се за Сезана, кад пише о Реноару, одушевљава се за Реноара. И шта све не прича, све под насловом: »се ди '! ma dit«. Ty BaM лете закони, програми, као киша, и Реноар, код кога на први поглед избија, »стари сатир«, безбрижан и ведар, испада, најдубљи »Отибјег«. И то несамо над техничким питањима. Тако је ето дошао до тога, да све оне лепе, измучене, очајне истине, она празно остављена места на платну, јер »немам, не знам боју за то место«, постају мало већ смешна. И да за најлитерарније глупости служи увек она дедукција: да је све у природи »шар, квадрат, и цеве. Успели су да га популаришу. Ипак, све је овде његово и нико још није успео да оде даље од њега. Можда, мало, Пикасо. На задњој изложби била је његова. »Леда са лабудом«. Она нема, сјај његове водене, танке технике из задњег доба, али блешти од разума. Једна непомична скала од најхладнијих сивих до најтоплијих жутих тднова. Покушајте само да један прст бојадисаног папирића метнете на слику ма где, ма које боје, не иде. Моделација форме без и једне линије, а композиција толико затворена у себе, да не одаје никакве импресије. Једна индиферентност ствараоца. Прекопута од

354