Nova Evropa

смо се мното удаљили од оног времена, дали смо напредовали. Постало је горе, — што је некадања социјална средина познавала и признавала као изнимку, ми имамо данас као правило.

Такав је почетак војног судовања, Ако се оно још и даље буде уздржавало, ако с таким судовањем не прекинемо, ми оспоравамо сваку даљну еволуцију, свако истинско зближење између војске као живе институције и демократске државе, коју хоћемо да створимо, То не поричу, напротив истичу, и напредни војни правници. У држави у којој свако постаје војником, ако је држављанин државе и способан за војску, мора се настојати да војска буде организована тако, да постати војником не значи битну промену живота за већину оних који постају војницима. Данас, међутим, истиче се увек, да војска има неке задатке које она мора сама остварити, и са жртвама. Кадгод неко говори о војсци, товори о жртвама. А ипак се чини да војска у већој мери може своје задатке и циљеве остварити, ако они постану популарни, и ако свако увиди да се ти циљеви имају остваривати заједничким радом у име целога народа.

||| Овде се намеће једно »уставно« питање, — мислим једно | начелно питање; однос грађанина према држави. Не треба да се овај однос 'комплицира, нека се без нужде не стварају посебни закони за разне случајеве а за исте чињенице. Ово доводи до (| закључака и пресуда које се осећају као неправда, а ипак бу |: основане на закону. У оваковим случајевима мора се онда шризнати, да или један или други закон не ваља. А то је зло. Јер однос грађанина, према држави треба да је једноставно замишљен, н према тој једноставној концепцији имају се онда — по могућности — сви равни подређени одношаји, који се дају предвидети, законом уредити. Без нужде се од тога не сме одступати.

Ако смо замислили да ову државу уредимо као државу правну, морамо то конзеквентно провести и онда кад долази у | обзир грађанин који постаје војник. Само императивна нужда | могла би у том погледу да диктира различити поступак, а где ове нужде нема, нема, ни равлога одступати од овог начела. Једин"ствености и јасном уређењу прилика у држави не служи се војним судовањем. Без обзира на данашње несређене правне прилике, недоследност и незграпност услед војног судовања, остаће и кад будемо имали један казнени кодекс за читаву земљу,

Овде морам признати да не разумем, зашто се војничко судовање у мирно доба ограничава само на казнени закон“ Има ли можда. веће гаранције у непристраност грађанских судова кад суде цивилне парнице, него ли кад суде криминалан случај“ Implicite каже то закон, кад војника у погледу његових приватно“ правних обвеза оставља под судом цивилним, док га ивузима, испод њихове казнене судбености. На ово мислимо кад кажемо ||| незграшно, — нарочито кад то вели закон, нако не баш || ехргезај5 мегћи, Или је, можда, већа гаранција у поступку пред ||| војничким судовима него пред цивилним да ће се доћи до мате-

384