Nova Evropa

Marko često okom pogleduje Pogleduje oba pobratima

A. koji će Leki pomenuti Progovorit riječ za djevojku Kako Marko u njih pogleduje Oni preda s u zemljicu crnu Nije lasno Leki pomenuti Onakome glavnome junaku....

A kad, napokon, Marko predje na sam predmet, treba videti kako nespretno i uzdržljivo bira reči, a kako Leka ugladjeno i vešto odgovara, Tek kad Marko čuje da Leku sestra ne sluša, i da odbija s preziranjem sve prosce redom, njemu se vraća samopouzdanje, i, sićuran opet u svojoj nadmoći nad ostalima oko sebe, on se grohotom smeje Leki, i kori ga sa njegove slabosti prema sestri, Najzad da nagovori da pozove sestru na čardake, da bira sebi djuvegiju medju trima srpskim vojvodama,

Počevši od ovog mesta, vazduh se u narodnoj pesmi, kako bi se danas reklo, puni elektricitetom, Stvorena je i vlada jedna neobična zapetost, i Markovo uzbudjenje sluti na svašta pa i na najgore, Opisuje se odlazak Lekin sestri na visoku kulu, ali je toj poseti s namernom veštinom data sporedna važnost, U stvari, glavna pažnja ostala je pri Marku, — čekamo s njim kad ćemo začuti ženske korake po basamacima, i kad posle, kako izgleda, čitave večnosti, dodje sestra Leke kapetana, sve se, u tom času, zadivljeno i zastidjeno izgubi u posma{franju njene lepote,

Ona se namesti, a svuda je tišina, osim što Leka izgovori nekoliko nervoznih reči da joj prikaže prosce, — kad odjednom Rosanda plane i započne grdnu reč, punu najstrašnijih uvreda. Besno pada jedna pogrda za drugom na Marka 1 па пјебоуе Фгибоуе, redom, — pogrde tako opake i svirepe da procvili od jada čisto i onaj ko ih čita, i čisto gledamo Marka, i Miloša i Relju, kako sede zgranuti i sćućureni; i tada, kako je ušla, tako izlazi, ona, u potpunoj tišini, ~

РостуКа Која nastupa iza njena odlaska spada medju najsugeslivnije momente u celoj pesmi, Nema spomena o dugom pričanju, o promenjenoj ćudi Markovoj, ali svako lepo i pouzdano oseća koliko se silno morali uzbuditi strast i gnev u duši njegovoj, Čisto vidimo njih četvoro, 8de sede za stolom, u tišini, i osećamo kako Marko dolazi k sebi od čuda što ga je snašlo, i ponavlja u sebi njene reči, dodajući svaki čas još ponešto uz ono što mu već kaže pamćenje, Tu bi slabe bile reči da izraze muke ovakog pribiranja, osobito kod čoveka kakav je Marko: u osećanju nemoći, da se odbrani od ovako iznenadnog napadaja na sebe i na svoje drugove, i na svoju zemlju, čiji su on i njegovi drugovi tako odlični pred- · stavnici, J

Odjedamput, on se diže sa svoga sedišta, izlazi na dvorište i nagovori je da sidje k njemu; a onda, kad je ima tu pred sobom, izbije njegova divlja strast, U sceni koju je strašno i pročitati, on

399