Nova Evropa

i levo udara bičem, i kažnjavaju svi u koje se hema poverenja, mi vidimo demagogiju najgore vrste: podmićuju se seljaci nagoveštanjem o podeli zemlje, ne znam samo da li na račun Nemaca ili na račun plemića; podmićuju se Jevreji nesamo nagoveštavanjem o proširivanju granica u kojima mogu živeti, nedo i o potpunoj jednakosti; podmićuje se budući sastav Zakonodavnih Domova obećanjima trostrukog povećavanja dnevnica, Rečju, kuda god se okreneš, što se god može zadobiti obećanjem, on uzima obećanjem, a gdde oseća

da obećanja ne pomažu, tu ide s bičem ,,. Ja sam svestan besciljnosti svakih govora&a u Dumi, jer izmedju najvišeg, svetog izvora vlasti, i naroda, u ovim teškim, istorijskim danima — ah, strašno je i pomisliti, — stoje kao zid ličnosti koje žive samo od blagostanja

današnjice, i kojih se ne tiče Rusija, i njena budućnost, možda još krvavija nego što je sadašnjica, budućnost koja joj se tek sprema. Ja sam svestan besciljnosti svih govora, i priznajem da Je sadašnji rad u Dumi bez sadržaja, Nikakav rad ı nikakvi šovori neće pomoći; zastanka neće biti, i Ministar Unutrašnjih Dela otići će tako daleko kako se ni u snu nije sanjalo. U borbi sa celom Rusijom Protopopov бе iskoristiti sva sredstva koja se samo daju zamisliti, Šta se njega, u stvari, tiče Rusija!,,.«

Taj isti poslanik desnice Puriškevič, ocrtavši svu strahotu i mračnjaštvo Rasputinova uticaja, završio je svoj Sovor, obraćajući se prisutnim ministrima otprilike ovim rečima: »Vi svi morate odmah da idete u Glavni Štab, da se bacite pred noge Gospodara Imperafora, i da Sa preklinjete da poveruje u užas Rasputinova uticaja, i u teške i opasne posledice današnjeg stanja, stvari, te da promene kurs svoje politike,« Meni izgleda, da ovaj govor, sjajan i izrazit, služi kao najbolji dokaz o raspoloženju koje je obuzimalo sve бтаdjane ruske države u onom strašnom vremenu,

Tako je Duma ispunila svoje obećanje, da će kazati istinu, u istorijskim sednicama novembra 1916 godine, a zatim u sednici 14, februara 1917 godine, Ali u medjuvremenu odigrao se dogadjaj koji je bez sumnje vrlo znatno uticao na razvijanje revolucijonarnog raspoloženja u zemlji, Mislim tu na ubistvo Rasputina, koje se do'Sodilo 17. decembra 1916, U organizaciji toga ubistva imali su učešća jedan član carske porodice, veliki knez Dimitrije Pavlović, član Dume V. M, Puriškevič, rodjak carske porodice, oženjen sinovicom Imperatora — knez Jusupov, i druga lica iz najviše6 ruskog društva. Kad su se ovi ljudi rešili na političko ubistvo jednog ovakog opakog probisveta, zar to nije jasan dokaz o užasnom i kužnom uticaju koji je on vršio na carsku porodicu, kao i da drugog puta nije bilo da se Rusija oslobodi Rasputina, Strana štampa obeležila je te dogodjaje ovim rečima: »Budući istorici ubistva Rasputina smatraće ga kao polaznu tačku ruske revolucije,« Ove su reči znamenite, jer iz višeg, najkulturnijeg sloja ruskog društva kao da je potekao savet, kojim putem treba ići u budućnosti, pošto su iscrpena sva sredstva i ispifani svi načini da bi se otvorile oči pred stvarnošću. Ali sam ovai čin nije postiđao cilja i nije nikoga urazumio, kao što će se videti

iz daljeg izlaganja,

402