Nova Evropa

ота Его

· Кајрба Ш, Вкој 6. 1, oktobra, 1921

a 2.

Племенски сепаратизам.

Употребљавам реч »племенски«, јер се то тако каже. Мени лично она је већ одвратна. Јер то што се зове тим именом, имаде у ствари сто наличја. Стално се зачаурава, завија, сакрива. Једио je Ha изгледу, девето по садржини. Као разговор међу глувацима, чека се да онај други затвори уста, па се онда тера своје. Ове је комедија, хумбуг, варка, да ли свесно или не, то је сасвим свеједно. Постоји нешто што се дешава, дај дакле добар наслов, фирму: то је »племенско«, »народно«! Нека је само група агилна и људи грлати, па да видиш. Од тога ми патимо у Југославији. Патимо зато што се сударило двоје, троје, четверо, бог те пита, колико, — чега; Па, чега би него »културе«, боже мој; две, три, или четири, — бог зна колико, — старе, тешке, народне културе! И ето, сад све трешти на, све стране.

Наш мали свет шали се у невреме. За нешто умишљено и искривљено проналазе се најозбиљнији разлози. Они нису наши, савремени, нити смо их код себе нашли или осетили. Него их обрађује и дотерује свака културно-политичка, историја, управо откако је Гутенберг изумео своју машину. Из тих општих гледања, из тих туђих закључака, пабирчења, пребирања, или нагваждања, код нас се љуште и прописују догме. Премиса, то је споредно; тлавно су општи закључци, велике логичне истине, па макар и без претпоставака, или макар се претпоставке-морале стварати из ничега, ко што је бог створио свет.

Али да будемо праведни и истинољубиви до краја. Јесте, ипак постоји нешто, — мутно, магловито, нејасно, анонимно, то је сигурно. Постоји у сваком племену, па дакле и код нашег племена. И у томе што постоји има и доброга, непролавнога, опште вреднога. То је оно чудно, што се иза свега, у позадини свега, у даљини, у дубини, комеша, ваља и струји. То је онај део опште душе људске. И ми га имамо. То је оно снажно, оно право. Али је оно неиздељено и неиздељиво од заједнички човечанског. Да, али то наше, тај наш део, хоће да се развије, да се диже, да буде већи, сјајнији, јачи и лешни, и још општији. Ако то искрено хоће, он онда не може да, се издељује, већ да се уједињује! Јер неће и не може да буде само себи сврха и циљ! Зар то није јасног

161