Nova Evropa

било отклонити, остали и даље. Нашу војеку нису: провели кроз | катаклизме највећег и најстрашнијег рата у светској повеснипи, са | чалићу, и ставили је међу најбоље светске војске, ни број, ни то· пови и пушке, нити нарочита, техничка и материјална, спрема, него

њена непоколебљива дисциплина, прожмана чисто народним ду" хом, коју су нани интелигентни и храбри официри и подофипири, као старешине и другови, као васнитатељи и судије, кроз. деценије · умели да однегују, да би се доцније, заједно са народом, подржавани снатом те дисциплине, борили са истим пожртвовањем H јунаштвом, на прагу свога огњишта, као и на најудаљенијим пољима светскога ратнога попришта. Ако дакле у нашој земљи има, ичега што се мора држати по страни и далеко од утидаја ћудљиве и променљиве политике, то је неоспорно војска. Наш је народ, на нашу велику срећу, одувек био свестан улоге и задатака. војске у држави; он је уверен, да за своју слободну егзистенцију и поститнуто народно уједињење има поглавито да благодари својој војсци, и зато он за њу подноси неизмерне материјалне жртве, и не би био никада у стању да се о њене животне интересе свесно огреши. Отуда очевидно и одговорност за грех учињен у овом случају према војсци не може пасти на добронамерне народне заступнике, већ на оне војне представнике који су по свом одговорном положају према војсци и Уставотворној Окушштини, били позвани да бране интересе војске, и да не дозволе да, се, због пролазног зла које је у њој завладало, повреди једна од њених вековних органских установа, и да се целокупном војном правосуђу удари на чело жиг народног неповерења.

М. Аћимовић.

Писма „Новој Европи“. 9 француском и енглеском духу и језику.

Покушаћу овде да изнесем неколико утисака, које сам добио, читајући литературу, боравећи у земљи, и долазећи у додир с 660бама у натпису наведеких двеју народности. Да у једној краткој скици нећу моћи дати заокружену слику, јасно је, — о том се предмету могу писати велике књиге.

Француски се дух даде лакше разумети из анализе језика него ли, можда, дух било којег другог народа. Диференциранијег језика — барем међу европским језицима — од француског нема, и то вреди подједнако за богатство речи, за граматику, за стил, као и за сам изговор. У способности изражавања и у богатству фонетичких средстава, удружује француски језик својства многих других језика, надмашујући их јоти неким особинама. Није дакле никаково чудо што je тај језик, који омогућује изражавање суптилних Ннијансе људског појимања, нарочито подесан за науку, где се ради | о. оштро одређеним појмовима, папосе ва јурменруденцију. Тога | ради је, поглавито и примљен француски језик као дипломатски,

20%