Nova Evropa

ошикарство или у музику, и обратно. Уставши противу више популарног критицизма, у коме се »охватају поезија, музика, и сликар-

ство — сви различити продукти. уметности — само као преводи на:

разне језике једног и истог утврђеног квантитета имагинативне мисли, допуњене извесним техничким квалитетима, боје, у сликарству; звука, у музици; ритмичних речи, у поезији« —, он устаје такође и против интерпретирања сликарства као чисто техничке вештине у повлачењу линије или слагању боја, а све то као креадија, чисте интелигенције, и ради чисте интелигенције. Он прелази у другу крајност, и хоће да има пред собом само оно што је чисто уметничко. За њега се у сликарству искључује све друго, и остаје само нацрт и боја. Важност једног уметничког дела је према, томе, како оно делује на, чула, не на разум. Оно што је прелазно из једне уметности у другу, то се само осећањем може схватити, не логиком. Највиша, је и најсавршенија уметност музика. Она најуспешније постиже идентификацију уметничког материјала и форме, малеријал и форма се у њој прожимају, њихово јединство даје најчистију импресију »имагинативном разуму«. Ове друге уметности, по Патеру, теже ка музичким законима, и принципима као најпотпуније уметничким. И дужност је једног правог естетичара, да нађе до кога, се ступња, једно уметничко дело приближило у својој посебној врет

ефеката ономе што је битно у музици. Е

То је једно више ексклузивно, више скучено и елементарно уметничко становиште једног естетичког филозофа, који се затворио у кристалну палату префињене и узвишене уметности, и гледао на, њу као на нешто абстрактно, као на неко хладно и вечно божанство што седи на свом престолу у облацима. Нашто поклањати толико велику пажњу сударима разних супротних уметничких тенденција, »нових« и »старих« праваца, новим и старим техникама, свему ономе што је грубо, прљаво, спољне, љуштура што обавија, ону срж чисто уметничког, и на којој су остали отисци људских прстију и мирис прљавог трбуха. Више, више некуд!-Дићи се изнад векова, изнад проблема и борби разних генерација, изнад људских маса, њихових револуција, њихових класних трвења, њихових политичара, и подлаца. Ове је то могао и умео тај велики ентлески „зећојат«, и на једну праву уметничку душу ће његове фине анализе, његова духовита разлагања, његова дубока утеха у плавој и бескрајној вечности, у којој све вредности добијају своје праведно место и своје одређено време, утицати умирујући и освежујући као балсам.

За њега Турнер и Росети нису били несхватљиви и непристуначни, он је у њима могао и умео да види оно што је непорециво уметничко, и ако су они онда били најсавременији, најновији. Према, његову заузимању, да се у сликарству види само триумф боје; да, се сиже слике, или боље рећи оно што је форма, потпуно издвоји на страну од онога што је есенцијално сликарско, што је уметнички материјал, — он не би био туђ ни за ове наше савремене уметничке генерације. Ове генерације што можда иду већ у другу крајност, потпуно занемарујући, или чак и сасвим одба-

279