Nova Evropa

Њ. Ов. Патријарх, и Министарство Унутрашњих Дела, и сви богомољци, и многи енглески лордови по Лондону, и амерички капетани по Чикагу...« Беше му, оче Николаје!... Језујита Лубен, у својој јавној тези 1645, Bena: »Quidni non nisi veniale sit, detfrahentis aucioritatem magnam, tibi noxiam, falso crimine elidere« (»Опростив је грех клеветати и подметати лажне злочине, да би се

сломили потпуно они који рђаво говоре о нама«). Кад се овоме

мишљењу успротивио Кирога, немачки капуцин, језујита. Дикестилус дочекао га је овако: »Извесни суморни монах, закукуљичени босјак (сисшПајиз бутпорода), имао је дрскости да озлогласи ово

мишљење међу женама и незналицама, и да каже да, је оно опасно |

и скандалозно, противно моралу, противу државног и друштвеног мира. Али ја га и сад поткрепљујем и још се држим њега. Питао сам множину наших отада и све универзитете, међу осталима и часног оца Јована, Ганса, исповедника царева, и часног оца Дани-

"јела Бастегу, исповедника надвојводе Леополда; све јавне и ре-

довне професоре универзитета у Бечу (који је био састављен сав од језујита), све професоре универзитета у Грацу (сав од језујита), све професоре прашког универзитета (којим су господарили језујити), — од свих имам потврду свога мишљења, написану и потписану њиховом руком.« Закукуљичени босјак, међутим имао је ипак право, а не језујита Дикестилус, пако се овај позивао на нејвеће

ауторитете свога доба. Тако исто и најновији богомољачки покрет

у Шумадији, опасан је и скандалозан, некултуран и противан друштвеном поретку, иако има дозволу и благослов највише државне и духовне области, и апробацију сумњивих страних величина. Покрет је овај утолико одвратнији уколико је средство у рукама једне социјално непродуктивне класе. j

- Богомољци узимају, да Шумадија изобилује великим религијозним мудрацима и пророцима узвишеке мистике, али који се мире са самовлашћем. О друге стране, она је, по њима, пуна оду-

"шевљених бораца, ва слободу, али су се они мало интересовали Хри-

стом, одвраћали очи од мистике, неразумевајући због тога ни карактер и дух нашег народа, који очекује спас св неба. Најпосле, јавио се ево Г. Велимировић. Дуго је савревао он и, једва. једном, саврео. Саврео је и разумео, да је то њему суђено, да сједини у једно народно богоискање и једну револуцију, и тако учини потпун преокрет на земљи... И треба да се догоди нешто необично, ослепљујуће, неисказано: небо ће сићи на земљу, земља, ће утонути у млазеве небеског плаветнила, Нови Јерусалим засијаће својим кулама од рубина и сафира — наместо данашњих прозајичних фабричких димњака... У ставу месије и разбарушеног револуцијонара, Г. Велимировић је изишао пред чудоверну руљу. Само што револудијонарна Шумадија зна врло добро, да је Г. Велимировић у суштини контрареволуцијонар. Хвалећи револуцију, он је потапа у опојну влагу загонетног мистицизма, производи вртоглавицу код слабих умова, и ауторитетом једног апостола стара се да за-

клони знамење садашњице од гладних очију публике.

310