Nova Evropa

пије, несамо-де су могле да: издрже притисак целбг света, него, како изгледа; доводе помало-у ред и економски живот Русије, под најте"жим условима; након седам година, најтежих што их знамо, вањских и унутарњих ратова. Руски државни брод, за који су сви, стојећи на, обали Европе и гледајући кроз маглу и буру те ништа невидећи, држали да је пропао, и да је за увек нестао, даје сигнале да се приближује луци, иако у врло оштећену стању. Ова чињеница зачуЂује опет западно-европејског интелигента, и нука, га да тражи решење ове ваљада најинтересантније сопијалне и државознанствене загонетке наше садашњице. А наб, руску интелигенцију, ово питање несамо да објективно занима, него нас оно и збуњује, и захтева, од нас да тражимо излаза, из ситуације. Јер »тамо« се налаве наши мили, наше успомене, наше наде, наши завети, наша напијонална. пи | III 0 O Ба |

"Руски интелигенат мора, силом прилика, у својим успоменама, проћи све етапе које је преживео, загледати себи дубоко и савесно %“ душу, и онда покушати да, се у свему томе снађе. Да, ли је он имао право, кад се упуштао у борбу с народом, јер то је била у ствари борба, с руским, авај, још »мрачним« народом. (Време је, држимо, да оставимо по страни сва, та више или мање свесно лицемерна уверавања; као да је то била борба, само с бољшевицима, јер сада и одвише добро. знамо, да су се бољшевици по вољи народа руског одржали, док. је оне који му нису били по ћуди бацио без нарочитих церемонија преко прага свога. дома.) Јели дакле био интелитенат у праву кад се дигао противу воље народа Процес те самоанализе, овог равмишљања у туђини, све више и више продире у душу нашег интелигентаемигранта, и: тони га да изврши изнова процену вредности. Он почиње увиђати, да кривица, за догађаје не може погодити никога, друтога, нити народ, нити прилике, нити непријатеље, и слично, него једино и само њега, његово нетачно мерило, његово одвраћање од народа и његову слабо развијену напијоналну свест. Као резултат тог процеса. јавља, се у налпој интелигенцији нов-један покрет, у памети њезиној сазрева мисао којој погодује тежина живота у туђини, мучног, пуног одрицања, невоља и понижења, те која ће се доскора истртнути из њезине душе у виду страсног и потресног поклича: »Доста! Натрат! У домовину!« — Интелигенат схваћа, да њему као Русу друго не преостаје; или —: треба да, заборави да, је Рус, да има дужности према домовини, треба да заборави завете најбољих синова. руских, руске песнике и велике мислиоце, да заборави на олободне и огромне просторе њезиних степа, на веленило њезиних лутова, на, вечерње звоно са њезиних цркава, и на шум но њезиним шумама... | - |O + 14

И тај се је поклич већ и огласио. Једна група руских научењака, и јавних радника, који се налазе ван домовине, схватила је, да за, руску интелигенцију нема другог излаза него да се врати кући, најпре духовно а затим и телесно, натраг у домовину; та је група изрекла реч: »у Каносу!« Она је променула правац: »Било у домовини какогод му драго, било онде макако тешко, ипак је тамо наша домовина« — тако говоре аутори чланака што су недавно изашли у

83