Nova Evropa

поново напада. на власт спољашности и отсуство праве лепоте, Тада поново указује он, као на главни разгог гашења, лепоте у савременом свету, на култ самога себе, празну и ништаву ваљубљеност чове"чанства у себе, у своју »чистоту и лепоту«. Тај »нарцисизам«, како (би се. изразили савремени психопатолози, јесте, по мишљењу ТГотоља, главна. сметња. да, савремене душе ускрену за дубок и истинит живот. Утонуо у себе, заљубљен у себе, савремени човек несамо да (траје дане у духовно-празном животу, него, као зачаран, и не опажа даље своје падање. Отуда и друга карактеристична прта савременог духа — заљубљеност у свој разум: »ничему, и ни у што, сем свога. разума, не верује савремени човек«. »Почеле су већ и страсти разума« — говори Гогољ даље, »Поражава вас гледати, како људи миоле да су обравовањем прогнали мржњу из света; а мржња, се другим путем и с другог краја опет враћа у свет — враћа, се путем равума«. Естетичко одбијање и естетичка. одвратност код Гогоља чине полатано места сазнању дубоке трагедије. У свету царује мода, конвенција, превлађује свугде и у свему лаж, штампа постаје власником света, бацајући устрану сва друга, упоришта живота, а. »свет све то види, и, као зачаран, не сме да се макне«. »Непојмљива, чама дохватила, је вемљу; живот постаје сваким даном сувљи и окорелији: све промиче и чили, и на очиглед свију диже се исполинска фигура. досаде, која сваким даном још расте у неизмерно. СОвугде мук, свугде гроб. :. Боже! Пусто и страшно почиње да бива у твоме свету!...« ; Те редове, из којих бије дубоко осећање, управља, Гогољ целом свету, сем Русије, јер, напустивши свој култ Италије, он сад верује _ у Русију. Од тривијалности и ништавости западне културе окреће се Гогољ ка унутрашњем животу, и стреса се са правим трепетом пред трагедијом коју је нашао у свету: »Равлежу се крици целог 40вечанства, због душевног страдања од кога сви садашњи европски народи болују — и не налазе себи места, бедни, и не знају како н чиме себи да помогну«. — Али и у овом перијоду својих размишљања верује Гогољ да лепота, једино лепота — истинита и цела —, може спасти свет. Ствар је у томе, што свет, »расејан милијонима блиставих предмета, који му распршавају мисли на све стране«, свет нема, снаге да се »сретне непосредно са Христом«, у коме лежи спасење света. Свету су потребне »невидљиве степенице у хришћанетво« и у том правцу Гогољ приписује уметности и лепоти огромну силу преображења.

»СОве европске државе страдавају данас од необично сложених својих закона и уређења.« Гогољ види у напредовању правне културе израз отпадања људства од Христа: »поплава« правних прописа, и њено напредовање, »настала је сама од себе, јер је свугде наилазила на празна места«. А та унутрашња празнина дошла је услед тога, што се људи уклонили од »непосредног живота у Христу«, н ради тога онда потражили темељ устројства живота у спољашним правним реглемантацијама. Ну тај пут води само привидном спасењу: »свима се почиње чинити подозривим то савршенство којем нас воде нови смисао цивилизације и нова просвета«, »Свугде се већ чују, по тајанственој вољи Провиђења, болни прекори због незадово-

88