Nova Evropa

maksimalizam koji je Dostojevski, vezavši ga za ime samoga Puškina, čisto blagoslovio i uzakonio? Dostojevski je poneo u grob ključ u fajanstveni smisao svoje pronikljive reči, Sve struje smatraju Dostojevskog svojim, ili bar tu u toj besedi, gde nesamo đa im nije proltivrečio nego ih je, naprotiv, nadanjem potkrepljavao. Da, na neki osobiti stepen digao je tada Dostojevski sva čekanja Rusijina, i patrijotska, i umetnička, i socijalna, i slavjanofilska, i zapadnjačka, i religijozna,

I zato, pre svega zbog te njegove besede, sabrala se oko mrtvog Dostojevskog nevidjena pogrebna povorka, Od fdimnazista i Когpusnih paža, — o studentima da i ne govorimo, — sve što je bilo mlado, i živo, i što je verovalo, i bilo u stanju voleti, sve se to steklo cko odra velikog čoveka u nikada nevidjenoj jednodušnosti. Nihilisti su pojali: »So svjatimi upokoj«. Birokratija, inače prema svakom društvenu oduševljenju surevnjiva, nije toga puta smetala masi da ide za sandukom, i nosi vence, u jednoj litiji čiji se jedan kraj nije još ni krenuo iz Vladjimirske Crkve dok je drugi, prošavši sav _Njevski Prospekt, ulazio već na vrata Aleksandro-Njevske Lavre,

Nije li tada onaj maksimalizam postao zavetom i slavjanofilstva, i zapadnjaštva, i umetnosti, i socijalne politike, i religijoznog uzbudjenja, postao zavetom za svu dolazeću epohu do današnjih naših dana? Zar nije Dostojevski, verujući u njenu junačku snagu, navalio na pleća Rusije pritiskujući, i neizdržljivo teški gnjet onog maksimalizma? ... . Kosti pucaju, jedva tegli grbača, iskrivila se kičma, krv udarila u glavu, onemoćalost, užas, tek što nije kraj, ali se ne baca teret koji davi, treba ба nositi, nositi — dokle, kuda, još koliko vremena kojega svaki trenutak ravan je stolećima?!,.,

A mesec i po dana posle pogreba Dostojevskog, ljudi koji se ono sastali bili u Lipecku, koji su časom prestali biti maksimalisti, okrenuli se od socijalizma i hteli samo običan ustav, ti »narodopravci« ubili su Aleksandra II,

„Evgenij Anjičhov.

Зашто Свидригајлов 7

И у анализи лица, која, поред Р. Р. Раскољникова, излазе пред нас у »длочину и казни«, има много тога што тражи објашњења. Намера пишчева, сакривена је сасвим дубоко; тако да би за цели роман могло да се каже, попут какве мудрице: једно је ту за око, а друго је на ствари. Почевши од наслова и експозиције, па до последњег чина, све је загонетка. | :

То се лепо види и на главном мотиву. Убиство колешке регистраторке Аљоне Ивановне јесте злочин. Да, се злочин опере, треба, испаштања, трпљења, казне. То се тако узима. Међутим, сасвим тачно то просто није истина. Јер је убиство »велике уши« било добро дело! Али се појављује Лисавета, са великим завежљајем у рукама, па пренеражено и запрепаштено гледа убијену сестру; у тај мах

303