Nova Evropa

важи у толикој мери за нашу спољну политику да нас баца у очајање; јер у њој смо апсолутно горе заступљени него што заслужујемо и него што би морало бити. Осим тога, то је и много опасније, јер у међународној утакмици наши другови и ривали — који, можда, као земље и народи немају више животне снаге и расних способности него ми — пристижу нас, остављају за собом, и туку, само зато што су умешнији и сложнији, и што им млађе и свежије главе и снаге стоје на челу јавнога рада. Др. Ситон-Ватсон, у оном свом чланку, истакао је пример Чешкословачке. Одиста се не може указати на бољи пример за доказ свега онога што и ми тврдимо. Поредите, само у два три паралелна, потеза, Чешкословачку са, Југославијом, — Масарика и Бенешта, са, Пашићем и Нинчићем. На једној страни, људи који несамо да нису малексавали ни као »велеиздајници« и изгнаници, за време рата када је њихова, земља, цела целцата стајала у зраку, ни на небу ни на земљи, нето су лично најживље учествовали у најналпреднијим покретима западних народа; на другој страни, министри који су изгубили били главу још у Орбији, кад је дошло до првих тешкоћа, и који је после тога нису нашли ни до данас, увључујући ту и време на, Париској Конференцији када је требало јасно и одлучно рећи шта нама припада и шта нам треба, дати. Какав изгледа Масарик, који је са Ситоном-Ватсоном оснивао »Нову Европу« посред оног ратног каоса, дајући правац идеологији за прве и најискусније државнике Велике Британије и Француске, и који је обавестио Америку о правом стању ствари у Европи, те допринео да, и она, уђе у рат и био зачетником неких од Вилзонових 14 тачака, — какав џин изгледа, он, кад се мало взажмири и гледа на, ствари духовним очима, наспрам нашег Пашића, који прави или допушта солунске процесе, да би уклонио с пута људе родољубе ва, које држи да би му могли преотети власт ив руку, и који тумачи Балфуру и Лорду Роберту Сесилу, да је он свој потпис на, Крфску Деклараљију ставио тек овлаш и привремено, и да га не мисли озбиљно искупити! И какав изгледа, у истој перспективи, Бенеш, кад се пореди с Нинчићем —-: онај усред Лондона, из Mansion Ноцсзе-а, куће која се најбоље види у целој Европи, пред британским министром Иностраних Дела, и пред талијанским амабасадором, прокламује Србију и Југословене вођама, словенских и нових народа, који ће се подићи на, рушевинама, Аустрије ; а овај, мало пре тога, у истом Лондону, долави да, се ценка око зајма, за, крфеку владу као последњи бакалин, и служи на потсмех, кад оде, целоме чиновничком особљу Еогеп ОЈНсе-а. Да ли је онда чудо, да Масарик и Бенеш данас, пошто су створили Малу Антанту, воде наше министре за руку као малу децу, и морају обиљем своје мудрости и свога такта да прикривају шупљину и безглавост наше политике на, страни. Они уживају на Западу глас првих државника, и напоредо са валутом диже се вредност и положај њихове земље, док се у назпу губи поверење, јер нас наши министри брукају кудгод ногом кроче и кадгод уста, отворе. Једино што још желимо, и што данас управо сматрамо срећом за, ову нашу вемљу, јесте, да се уздржавају од свога мишље-

К3