Nova Evropa

очитују. И као што, и без помоћи расне антропологије, запажамо неку посебност жидовскога физичкога типа (на сјеверу више, у оријенту мање), тако упада у очи и интелектна, емоцијска, и етичка посебност жидовскога човјека. Није пуки случај, да су Курт Ајснер, и Густав Ландауер, ти савршени носиоци социјално-ћудоредне револуције, у исти мах свјесно спознавали своје жидовство, како су то чинили и Хајне, Шницлер, Васерман, Макс Брод, Бубер, Франц Опенхајмер, и прослављени Ајнштајн, да не посегнемо у прошлост, која је свијету дала Спинозу, и остале велике Жидове човечанства.

IV

Док је лозинка револуције била будница народима, она је, чинило се, бивала успаванком жидовскоме племену.

Било је слојева у жидовству који су проводили спољашне асимилаторство, тежећи, поред своје финансијске снаге, и за друштвеним изједначењем и признањем; они су оснивали своје „салоне“, стјецишта умјетника, научењака, и списатеља, Али — каква иронија ! —- у њима је свијет видио типске репрезентанте жидовства, Било је и такових који су с болом осјећали да је њихово жидовство запрека да се истакну или у живот приведу своје идеје, те да задобију признање за заслуге (Д' Израели, Хајне, Берне, Маркс, Ласал), па су га оставили — или чак и нападали (Маркс, Вајнингер) —, иако је баш суптилно психолошко гледање у њима открило специфичку жидовску ноту. Било је — а тих је била већина који су мислили, да је њихово отаџбеништво у очима других сумњиво, догод није везано са самозатајом, Докле се изродило то криво схваћено патријотство, загријано до шовинизма, показује најбоље примјер данашње Маџарске, којој су Жидови дали несамо економски процват, већ и културно-литерарни, како је то добро освијетлио румуњски публицист Јорга,

И сви су ти Жидови проживљавали своју горку трагику. Профињенији, у својој души, која се ломила и раскидала од конфликата раздвојености, од ситних убода, од сопствене скепсе и од

скепсе нежидовскога свијета; неосјетљивији, од непрекидних удара антисемитске реакције.

Иза лијепих година револуцијонарног заноса, свуда је наступила била реакција, коју је (средином 19, вијека) на кратко вријеме замијенила опет револта демократизма, угушена доцније, у средњој Европи, у Румуњској и Русији, црном реакцијом. Антисемитизам је славио оргије, крваве, бруталне. И нико се није макао, да Жидовима помогне, бар својим гласом етичкога огорчења, — нико осим ријетких мужева на висовима културе; жидовска је невоља била свијету страна као и Жидови сами, и они су према њој — према најгрознијим трагедијама ближњега — имали један хладан, у најбољем случају, мозговни однос без труни саучествовања.

288