Nova Evropa

сестрама“ употребљава иза сцене хармонику, па онда харфу и, гусле, из куће замнијева гласовир, док се читава драма свршава, како је то већ на једном мјесту споменуто, уз пригушену свирку иза сцене читавога војног оркестра. . Експресивност улоге овога. посљедњега једва да треба посебице наглашавати. И финале „Ујака Вање" у толикој је мјери експресивно-музикалан, да је Чехов сматрао потребним да му даде, у Тељегиновој игри на гитари, извјесну инструментално-музикалну пратњу, док је један млађи Руски компониста (А. Спенђаров) читави финале „Ујака Вање" („Одахнут ћемо..." компонирао у нарочит мелодрам као концертну пијесу, | · свјетској драмској литератури једва би се ишта нашло да бисмо могли поредити у погледу музикалности с чеховском драматиком, Касније је тај Чеховљев умјетнички израз у широким размјерима практикован у модерној драматици све овамо до експресијонистичке драме, која је досљедно, и у првоме реду, морала пригрлити музику као врло важан и захвалан драмски експресив. том је погледу — барем с формалне стране и у дужном размјеру — држала корак са свјетском драмском продукцијом и наша домаћа модерна драматика, = Чеховска драма јест умјетничка формула свога времена. У њој је речено све што карактерише знаменито раздобље „рускога безвремења“. И као што Гогољ, Тургењев, Достојевски, и Толстој, исцрпљују сваки за себе, у својим књижевним творевинама, своју епоху, тако исцрпљује и Антон Павловић Чехов у својим дјелима епоху „рускога безвремења“. Врло је оштроумна присподоба оних који мрачни крик Чеховљевих умјетничких творевина п ређују са суморним кликтањем Галеба, који предосјећа у притајеној тишини морских утроба скоре и тешке буре, И Чехов је несумњиво -предосјећао, да иза глухога замукнућа руске стихије у задњим деценијима минулога вијека слиједи тешка олуја, слиједи неизбјежни дан 22. августа („Трешњик"), дан дражбе старога преживјелога „Грешњика“ (Русије); па је морао осјећати у својој души и сву болну тежину удараца судбоносне сјекире, која ће тако несмиљено ударити. Отуда онај болни призвук у гласу бијелога галеба, који је тако близу плачу. Но Чехов је безусловно морао осјетити и свјежину стваралачке енергије, што ће у себи и са собом донијети робусне мишице „мужика" Лопахина, тога новога власника Рускога Трешњика, И у том је морао бити дио „онога оптимизма којим

проговарају његови Трофимови и Вјершинини ~, 7. ON “Јосип Бадалић. НЕ

\ \ 8 ЛЕ |

384