Nova Evropa

Зјарред«, и његову »оцену у стилу« Ba »Back to Mathuselach«. CeM тога два покушаја ка експресијонистичкој сцени у »Тће Нату Аре« и »Етол Мотп to Мадтће«. Јоћез је израдио за »Тће 5; 5, Тепасју« сцену У којој је дата тако савршено атмосфера целог комада, да далеко надмашује париску сцену OM Jacques Copeau-a за исту ствар.

У глуми имамо нагло повраћање ка оном старом принципу, да су >нозоришта зато да се живот у њима представи тватрално«.

Једно само: изгледа да Њујорк никада неће моћи да постигне оно што ће с временом имати ваљда и последње балканско позориште. Покретна, бина је засада још увек идвал о коме не може ни да се сања, на Вгоадмау-у и на The Great White Way. Узрок је врло прост. Цене земљишту на тим местима толико су високе, да ниједан власник неће ни да помишља да се упусти у такву авантуру. Зато, због тих цена и кирија, овдашња су позоришта потпуно невидљива, са спољном фасадом претрпаном дуванџиницама, деликатесним радњама, трговинама, и канцеларијама. Због тог и Метрополитен Опера личи споља на какав огромни магацин за жито. Уместо лепих фасада, високих белих стубова, мермерних портала, ту су само огромне и ружне рекламе од челика, плеха, и електричних сијалица, што као каква чудовишта штрче до на половину улице.

Позоришта имају своје менаџере, своје агенте, своје огласиваче, своју развијену трговачку мрежу, све је на солидној пословној основи, све се базира на принципу производње и потрошње, и све оно што би ма у ком правцу реметило дебеле трговачке књиге и хармонију њихових лепо регистрираних страна, за. расход и приход, све је то осуђено на пропаст. И у другим великим земљама је тако, али, изгледа ми, да се то тамо ни приближно толико не опажа као овде.

Зато св овде у сваком случају води рачуна, да ли ће ствар која се даје одговарати моментаном расположењу публике, па према томе и задовољити финансијску страну. Не треба ни да поменем, мислим, колико су боље плаћене и боље посећене вулгарне водвиљске сензације и јефтине комедије пуне најновијих булеварских шала. Има, додуше, и међу тим стварима, понека, са бар колико толико отмености и праве духовитости, као што је била, например, »Оали« у Жебеја-овој режији, или као што је »Мизе Вох Беуце« са музиком од Ирвинг Берлина, а у Харисовој режији.

Али ти су примери усамљени, и не носе у себи искупљење и опроштење за грехове свога, рода. |

И најзад глумци, сами они као приватне личности.

Имали смо у Метрополитен Опери ове године једно глумачко Е!паје. Примадона Џералдин Фарер, стари садруг у Карузовим победама, уступила, је своје место »новој звевди«, Чехињи Јерици са Бечке Опере. Вило је много суза, много сентименталности, много протеста, али се стари гвоздени точак реда свих ствари окретао неуморно и немилосрдно даље. За њом ће редом полако и сви остали, и Џаулина, Лорд, и Марпори Рамбб, и Ленора Улрик, и Франк Рајхер, и све друге хиљаде мањих и већих. Овде се нема милости за, старе славе и прошле дане. Овде нису глумци доброћудне и спокојне бирократе као у Београду или Загребу. Њих не чека пензија. Ако је остало штогод уштеђено иза, каријере, а то ретко

69