Nova Evropa

братског имања. А. он је познавао предмет, јер се и сам бавио прошлошћу југословенског права, нарочито Душановим Закоником (који је и издао, с вриједним коментаром). »Колико имаде година Г. Мажуранићуз« — питао ме је. »Шездесетичетири«. Није хтио да вјерује, и мислио је да сам се зарекао. Кад га увјерих да је тако, сневеселио се: »Неће, не може он тога дјела довршити; то је огроман посао, коме треба цио један живот посветити, и не ваља га нити започимати у тим годинама. Имаћемо један торво више. Нарочито смо ми Словени, понименце Руси, у тому зле среће«.

Да је професор Зигељ доживио годину 1922, радовао би се јамачно од срца што се је у своме прорицању преварио, јер је ево изашла, у издањима Југословенске Академије, и посљедња свеска великог дјела Владимира Мажуранића: укупно 1751 страница велике осмине! У њему је сакупљена, а дјеломице и обрађена, цијела грађа наше правне, а можемо казати и културне, прошлости. Г. Мажуранић се није тјесногрудно ограничавао само на правна термина или на правне установе, него се обазрео и на ствари и појмове који су ма и у далекој каквој вези с правом. Он је сабрао много ријечи и појмова из наших извора које нећемо ни у којем нашем рјечнику наћи. Код сваке ријечи, код сваког термина, код сваке правне установе, навео је прво врела, па их онда тумачи, расправља 0 њима, тако да је код неких испала и по цијела мала монографија о пред-. мету. У томе дјелу имадемо ми данас један компендиј, несамо хрватске него у ствари југословенске правне повијести, из кога ће моби дуго и дуго сви радници на том пољу прпсти велике користи. Али све то HO спомињемо ради тога да овдје дјело опјењујемо, — то треба придржати стручном једном часопису; него мислимо да немамо права проћи крај оваке појаве а неупозорити на њу и шире кругове: »Ессе ума, ессе labor«. Замислимо само ово: стари један господин, при крају своје државне службе, у којој се нарадио и уморио, а у којој је досегао малоне највишу степеницу судачке каријере, не препушта се »заслуженом стању мира« у шетњи одмјереним кораком око Омрока, него смјело подузимље нов један, тежак и огроман посао, за који добро зна да ће му ејести за шију и гонити га немилосрдно и постојано напријед, недајуби му мира ни покоја ни дању ни ноћу, ни код ручка ни код вечере. Листамо ли по том његову дјелу, морамо се донста у чуду и признању питати, колико је у њ уложено труда, колико енергије, колико времена!

Литерарно име Мажуранића, које већ по бану Ивану, по Антону, по Матији, по Франу, а и по самом Г. Владимиру, има лијепих традиција, утврђено је овим дјелом још снажније и на научном пољу.

Наши људи типа Г. Мажуранића једна су жива утјеха н опомена за нас—: не треба и не смемо да се смиримо при помисли о обломовштини и душевној тромости словенске расе, јер ево примјера који доказује противно, па нема друге него да се с њима спријатељимо. Уопће, из те фаталне сугестије ваља да се једном већ тргнемо, и да осјетимо у себи дио оне словенске снаге што креће ове Мажураниће, Словене по роду, овјећању, и мишљењу, кад се са шездесетичетири године лаћају претешког посла, да га сврше са седамдесетиседам. Можда данас треба више него икад упријети прстом на такове примјере код нас, гдје је дјело често изгубљена нада, и гдје »ријеч« није увијек »мати чина«. М, Костренчић.

232