Nova Evropa

да се развија у друштву; а ово не би могло опстати, ако не би њиме управљао ауторитет који га у савести обавезује на. послух, тако да можемо тврдити, да сама природа даје ауторитету такову обавезну моћ и снагу. Али, будући да оваку обавезну моћ природни закон добија од оног који је створно човека, с природном потребом да живи и да се развија баш у друштву, следује, да закони и наредбе ауторитета важе и обавезују човека, грађанина, само онда када се слажу са природним законом у којему се очитује воља Створитељева. Нико ме не може у савести обавезатни до један Бог, Отворитељ мој, — створитељ моје битно дружевне природе. Ко не признаје Бога, и не признаје природног закона, тај у савести обавезати не може, већ само страх или сила могу онда натерати човека да врши закон, будући да би иначе био окрутно кажњен.

Да поставимо који пример. По природном закону, има свако право власништва на свој посед; па тако у неким покрајинама наше државе, где општине имају своје школе, зграде, н главнице, ако министар нареди, да општине морају те своје школе и главнице ставити на расположење влади за њене сврхе, општина није дужна и=вршити оваке наредбе, будући да се противе природном закону те немају важности; она, штавише, мора. своје право да чува свим допуштеним средствима, и сме се уклонити једино испред крупне силе. — Или, други један пример. Родитељима припада природно право да васпитавају своју децу питоу оном верозакону за који држе да је истинит и спасоносан. Ако дакле министар, па можда чак и сам устав, нареди, да право васпитавања има че отац, или мајка, него држава — која верску обуку забадује а васпитавање деце упућује у правцу противкатоличком, противхришћанском, или чак протуверском —, овака наредба не може имати важности, јер вређа природно право родитеља, и то баш у ономе што се тиче највишег циља живота и вечности. Родитељису у савести обавезанн, да у оваке државне школе своју децу не шаљу, ма биликажњени и затворени, јер Бога ваља слушати више него људе, по узору наших предака, и јер је држава, у оваком случају, своју власт злоупотребила. Да истакнем дакле ово још једном: члан 16. нашег Устава каже, да је обука државна; овај се члан противи природноме праву обитељи ин Цркве, те зато никада не може добити важност, ма га парламенат сто пута изгласао.

Означивши границе што их државној власти поставља природно право, хоћу да укажем и на границе које државној власти ставља католичка

Црква. Ради бољег разумевања, да кажем прво, шта је управо католичка Црква сама по себи. — Она тврди, да ју је засновао

Исус Христос, прави Бог; и да јој је, као Бог, даровао известан устав, право да учини све што треба свима завечниспав. У томе је суштина Цркве, коју нико изменити не може. Држава мора да призна Цркву онакву каква је утемељена од Господа Бога; Може сама, држава веру и да пориче; али Цркву мора ипак прихватити