Nova Evropa

на бугарски престо принца немачке крви, Александра Батенберга. Очаран новим немачким царством, и његовим творцем Бизмарком, овај је принц усвојио немачки поглед на Словене, и одмах заузео презрив став према Русији и Словенству: ступивши на бугарски престо, он није био нимало задовољан уставом, који му је везивао руке; сем тога, он је сасвим отворено исказивао презирање према некултурном бугарском народу, и према својим »неотесаним« министрима, нарочито према либералима, који су имали већину у народу а у спољној политици наслањали се на Русију. Зато је А. Батенберг одмах отпочео борбу против демократског устава и руског уплива, јер је он, као Немац, желео да се наслања, у спољним односима на Аустро-Угарску и на Немачку.

За време те борбе, постепено се развијала, и све јаче снажила, у Бугарској, изборна, корупција, и благодарећи њој бугарски су министри научили »правити изборе« и добијати »већину« у Собрању. На крају крајева, Батенберг је, заиста, успео да се ослободи уплива странака, и умањио је значај Собрања, али истовремено он је упропастио свој углед и популарност у народу. На тај начин, у Бугарској се био зацарио лични режим кнеза, који је још већма распалио мржњу народа према њему. Да би обновио замрлу популарност, кнез је 1885 припремио државни удар у Пловдиву, и њиме остварио уједињење северне и јужне Бугарске, али тим неочекиваним кораком он је увредио Русију, и изазвао оружан сукоб између Орбије и Бугарске.

У Србији, после 1878, краљ Милан, подупиран Аустро-Угарском услед тајне конвенције коју је лично са њом склопио, такође је тежио да оствари лични режим, борећи се противу народа и руског уплива. Пловдивски преврат Милан је схватио као нарушење политичке равнотеже на Балкаму и, подстрекнут од Аустро-Угарске, објавио је Бугарској рат (1. новембра. 1885), рачунајући, у случају успеха, да васпостави несамо равнотежу на Балкану већ и своју изгубљену популарност у народу. Десило се обратно: знајући своју непопуларност, и непопуларнест самог тог рата. Милан није смео. да позове под заставу искусне војнике првог и другог позива, који су се одликовали у рату с Турцима 1876 и 1877, бојећи се да они, незадовољни њиме, не окрену оружје противу њега, -— и пошао је противу Бугара само са младим војницима стајаће војске, који нису имали никаква ратног искуства, и, наравно, претрпео је пораз на Сливници, те тиме помрачио стару славу српског оружја. | Последице братоубилачког рата од 1885 показале су се судбоносним, како. за Батенберга тако и за Милана. Изгубивши популарност, оба су, после рата, изгубили и престоле. У Бугарској, официри су створили. заверу и принудили Батенберга да, се под потписом одрекне престола и удаљи из Бугарске (августа, 1886). У Србији, имајући снаге да поведе борбу противу народа, Милан је имао снаге да себе и окриви: примио је на себе сву одговорност за догађаје; а, затим је хтео да. се одрекне и престола, у корист свога, сина, али су га од тога корака задржали напредњаци, који су онда били на влади, и краљица, Наталија.

После ових- догађаја краљ Милан је покушавао да се помири с народом. Ослободио је затвора, чланове централног одбора радикалне странке, осуђенв за дизање буна противу њега, и тражио је спасоносан лек за обнову

113