Nova Evropa

је то данас и врло незгодно да се каже све када би се можда са, мање или више права и мислило о том; и зато што нема- сигурности, нема. скоро никакове сигурности, да ће се баш и све т. зв. добре особине баш сваког дела споменути и урачунати. Одабирање је главно и одношај, распоређење, међусобност свега тога, трвење, трошење старога, стварање, постајање новога, најбољега, и најлепшега што уопће може да буде,

А друго је нешто још теже и страшније, још замашније, што се изношењу на пазар особина појединих делова мора да супротстави: то је оно велико, битно, кардинално питање, не нашега само југословенскога, смисла, као одељене и издељене неке самосталне, самосвојне, апсолутне вредности културне, по себи, за себе, и без обзира на све друго; питање, да ли уопће има смисла неко југословенство и онда када би се оно најлешпом слогом, најбољим споразумом, најтачнијим одабирањем, спровело и извршило, питање наше цене пре и у југословенству а са гледишта човечанског и опћег. — Тек ко је свестан горњих приговора, може да стекне права да буде решен свих сметњи за даље исправно гледање на људе и на ствари.

Шре свега, нема, по нашем мишљењу, у делова из којих се југословенство има да створи горе кратко маркираним путем, особина добрих и злих, особина вредних и безвредних; него ми кажемо само, да постоје особине, Притом се не везујемо за дистинкције виднога кута добра и зла, и не можемо да. се поставимо на гледиште чистих врлина и чистих мана. Особина има, и то је оно што је реално. Природно је гледање овде потребније и корисније и трезније од моралног. Особина има јаче или слабије урођених, раширених, уврежених, биолошки фундираних или стечених тенденцијом пропаганде, скамењених или способних за даљу еволуцију, мртвих или живих, речју разних. Њих треба познавати и знати, наши људи од науке и способности треба. то да, скроз објективно проуче, изнесу и утврде, цели тај ред квалитета, и то пре сваког дељења на лепе и на ружне, на добре или на зле! Јер често се дешава ово: постоји једна особина, која би се обично назвала маном, али је особина опћа; теком времена, смишљеном пропагандом, тенденцом природног прецењивања, уображавања, егојизма и надувености, добије та особина т. зв. »духновеност«, и мада је — како рекосмо — у ствари мана огласи се широм за врлину. Са много вештине, или са мало, — то је опет свеједно, — дотерује се и удешава се истина, просто се преоблачи, истеше се својство које је у ствари само одговарајуће а не реално постојеће, тражено а, не имано, једна фикција, обмана, заблуда, — али опћа. Да узмемо пример. На тај је начин Обилић постао врлином српског дела, југословенског народа, — мада је он једна његова опћа и тешка мана. То обилићеветво је једна особина, — то је главно и то је важно —, јако проширена свугде гдегод српског дела има, дакле зато једна особина од тешког и примарног значења. И сада долазе једни н кажу: ето, врлина, ју“ наштво, налет, готовост! Тако се говори, и од једне незгодне особине прави се врлина. У ствари, обилићевство је једна дивљачка ствар; пре свега, то је јунаштво под видом афекта, заноса. Додуше, можда у смислу нашег рођеног и урођеног темперамента; али баш тај темпераменат је нож са две оштрице, — он може да буде добро, а може да буде и зло, већ како по случају испадне. Афекат је увек слепа и ружна ствар, сама по себи, — особина. која тражи сталну коректуру, и која тек тако може да постане и добром. Обилићевство је сирово, као што је и сурово; то је рудача, то је материјал,

138