Nova Evropa

највишег управитеља овога свијета. Овако грађанско друштво треба. да | служи Богу, те се једнако као и држава нема понијети као да, Бога нема.

Држава. треба. да брани и чува. вјеру, која спаја, човјека, с Богом. Која је то

вјера, то се може лако увидјети. — Христос је основао на земљи друштво —

Цркву, која, се по сврси и по средствима. разликује, као натприродно друш-

тво, од грађанског друштва. Оврха је Цркве узвишена, па, је зато и њезина.

власт особнта, и она не може ни у чем бити нижа, од свјетске власти, нли

чак овој подложна.

Бог је, дакле, управу људеког друштва раздијелио међу двије власти: духовну и свјетовну, од којих је једна постављена, над божјим, а друга над људским пословима. Свака од њих је на своме пољу највиша, свака има, своје одређене границе у којима се може кретати, и које имају од природе одређену сврху. Али будући да обе власти заповиједају истим људима, а лако се може догодити да иста ствар вишепута, с разног гледишта долази пред оба судишта, то међу овим властима мора. постојати слога, и веза, која се оправдано присподобљава вези између душе и тијела. Штогод је, дакле, свето у људским стварима и одношајима, штогод спада на спас душе и на богоштовље, све то спада под суд и власт Цркве; остало пак, што спада по природи међу ствари грађанске и политичке, има се подложити државном ауторитету, према, Христовој науци: »давати цару царево а. Богу Божје«. А ако такова склада између обе те власти не би било, то св онда споразумијевају владари државни и папе римски, те у оваким згодама. даје Црква очите доказе своје материнске љубави, обзирно попуштајући гдје се само може, Но уза све то може се ипак десити, да од својих грађана држава. захтијева. једно, а. вјера од својих вјерника, тражи противно томе; то се дешава онда кад државна, власт свету Цркву или презире, или је жели себи подложити. Онда, настаје борба, јер двојака, власт заповиједа, па ту није могуће обе послушати, јер налажу противно. У том је случају злочинетво одступити од послушности Богу зато да се задовољи људима; не ваља прекршити закона Христова да би се послушале државне власти: »Прије треба. слушати Бога, неголи људе«. Ако дакле државни закони очито одетупају од божанског права, ако наносе неправду Цркви, или вријеђају самога, Христа у његову насљеднику римском Папи, или ако владари уопће раде противу воље Божје прелазећи тако границе своје власти, тада је дужност одупријети се државним законима, а послушати их је злочин. — Папи, пајвишем учитељу у Цркви, треба да су послушни и подложни сви као Богу. Папа одлучује о том шта се слаже а шта протуслови науци хришћанској, он одлучује шта је поштено а шта, срамотно, шта треба чинити а. чега. се ваља клонити, да би се постигао спас вјечни. Папа имаде првенство над цијелим свијетом, његова је власт највиша и сасвим неодвисна, јер нема власти веће од себе. — У оваким границама, и под овим претпоставкама, Црква. је Католичка, врло сусретљива, према државној власти, и спремна, да је издашно подупире, налажући поданицима, послушност према. државној власти, јер је и ова од Бога. Нарочито се разлаже, како је држави корисна наука, црквена: да, миш5 атеретата«, што га држава врши према. поданицима, полази од Бога. Држава, каже Црква, нема довољно снаге да држи своја поданике у покорности, јер њој стоји на. расположењу само пријетња. казнама; а страх је, по ријечима Томе Аквинског, »„ФеђЛе fundamentum«, H ”y може користити једино »зајнфатје тефиз Пе«, Из тих разлога, пити треб:

| 251 | 5 а. Ма: |РР"